Соња Миловановић, наставница српског језика и књижевности, живи и ради у Лајковцу. Пише песме за децу и одрасле. Воли рад са децом и често организује активности у оквиру драмске и литераране секције у школи, на тај начин настоји да пробуди љубав код младих према књижевности и подстакне их на креативно стваралаштво. Са својим ђацима веома успешно учествује у свим културним дешавањима у школи и у локалној заједници, на такмичењима из језика и књижевности и на смотрама рецитатора. Кроз рад са децом допрла је у дубине њихових душа и баш из те велике љубави проистекли су и њени најлепши стихови.
Објављивала песме у ђачким и студентским часописима, Зборницима радова, у Зборнику песама за децу ‒ Удружења Мокрањац, „Оловко не ћутиˮ Барајево и у заједничким збиркама песама Стихом говорим 1, 2, 3, 4. и 5. и 5+. Књига „Стихом говорим 5+“ реализована је у оквиру ИПА пројекта „Европа за културу, Култура за Европу”. Објавила самосталну збирку песама Снови су ми изаткали стих.
„Ауторка у својим стиховима даје путоказ. Суштина је да се ти путокази могу видјети само искреном и чистом душом, попут дјечје и ријетки су они који остаре, а могу да још увијек виде те путоказе, а богатство је ко још о тим путоказима има моћ да пјева. Та сачуваност дјечијег грумена душе у ауторки види се и у можда двије најљепше пјесме за тинејџере „Матејиној песми” и „Песми за Матеју”.ˮ/Слободан Зоран Обрадовић, одломак из рецензије/
Ускоро објављује још две збирке песама: збирку песама за децу „Ми најмлађи истину знамаоˮ и збирку песама за одрасле „У лептира бих да се претворимˮ.
МАТЕЈИНА ПЕСМА
Прислоним уво уз ноћ…
ослушкујем шапат звезда.
Чујем како нежно шапућу тајне свемира
док месечина буди и храбри заљубљене.
Прислоним уши уз ноћ… чујем месец.
Чујем како чува тајне.
Он није брбљив као ноћне шапталице сјајне!
Нежно обасјава снове и прати небом како броде.
Оне брбљивице су замало рекле Ани
колико ми је драга, а лепо сам им рекао да ћуте.
Уф! Никад више им нећу рећи ништа,
а њему ћу рећи све…
Рећи ћу му, док буде сјајан и
док буде господарио небом,
како ми је она најдража,
како има најлепше очи тамне као ноћ,
како је осмех њен лепши од свих које сам видео;
како волим њену мекану сјајну косу црну;
како ми је драга чак и онда
када ме загонетно са другарицама гледа,
па се онда тамо нешто као блесаве кикоћу;
како… како сам срећан, бескрајно срећан
и како бих желео да баш као он
могу да свратим у њен сан кад год хоћу…
Само њему ћу рећи све,
а он ће добро чувати тајну,
чак ће је сакрити и од ње.
Прислоним уво уз јастук…
ослушкујем наше разговоре.
Тонем у сне слушајући Месечеве тајне
само мени поверене…
Рекао ми је да има једна Ана
која огрнута сновима свемиром путује,
одговоре неке важне жели баш горе да нађе;
да је заробила у очима све брбљиве шапталице
и да жели у моје снове да се усели.
То, можда, Ана мене воли?!
Прислоним уво уз ноћ…
то желим најлепшу песму да чујем,
баш ову што казујем,
ову коју сам украо од звезда…
ПЕСМА ЗА МАТЕЈУ
Стварам најлепшу песму коју Матеја жели да чује.
Везем је тананим мислима, римујем нежним римама,
делим је само са звездама…
Огрнута немирима путујем до сновâ дечака
који жели баш мој сан да ухвати,
али нисам сигурна да ли ико пут до нечијег срца
лако може да прати.
Сјајне брбљивице ми причају о срећи…
О томе како је то кад ти у срце заљубљени дечак завири;
о свему што девојчице желе да знају…
Сигурна сам да оне као и ми само због снова трају.
Сребрне сањалице магичну мелодију краду од свемира.
Бирају чаробне ноте за сваку реч која у моју песму домаршира.
Чувају ме… али не верујем да срце може
да се сачува од немира.
Обећале су да ће само понешто Матеји рећи.
Нека га, нека мисли да су оне брбљиве,
а да Месец чува све његове тајне.
Опасан је мангуп тај Месец… Баш ми је синоћ рекао
ко се то спрема у моје снове да сврати,
ко то моје немире прати,
коме су то моје очи најдраже на свету…
Шапнуо ми да му је осмех мој лепши од свих које је видео
и да је срећан… баш као у љубавном сонету.
Прислонићу срце уз небо… Уткаћу своје наде у сутон,
нек наслути ко жели његове снове да краде.
Звезде ће делити тајне које само ја желим да откријем,
тако ћу својим сновима и његово срце да покријем.
Месец ће најлепшу песму да му казује.
Баш ову што сад записујем сребрним прахом
и устрепталим римама којим куца срце девојчице,
оне у чијим насмејаним очима
све звезде распеваног свемира се гнезде.
ПРВА ЉУБАВ
Чули сте, зар не?
Нисте? Како кад школа о томе бруји?!
Па, чак и разредна је питала наставнике баш све
да ли могу да седе скупа
‒ јер како да поднесу да их дели клупа,
као да их дели васиона цела.
Овако кад би Јоца крај њега села некако…
Уф, па градиво би било лако!
На такмичењу рецитатора најбољи је био.
О, како и не би кад је песму њој посветио,
али није открио баш како се зове,
узео је само три последња слова…
па каква би то песма била кад би открила тајну
и кад не би била изаткана од снова…
‒ О, како он само казује песме ‒ диви му се
‒ али у његову песму ниједна друга више не сме! ‒
каже и не сме ни да помисли
како би неко друго име скрио у своје риме.
Ох, како је то лепо кад си на почетку животне стазе!
Пролеће је, у грудима цветају руже, у очима све је блиско,
и небо је ближе од поставе капута…
Баш је то чаробно што нам срце сновима других лута.
Зар нисте чули да су се у песмама срели,
да су стиховима својим нову нестварну песму о љубави исплели
и да само ласте могу у њу да завире?
Лептире су већ пустили да станују у њој,
врти се тамо и неких свитаца рој…
Чује се и славуја пој, цвеће мирише већ увелико,
али од дечака и девојчица,
осим њих ту неће моћи да привири нико.
Да, то је та једина, права, чаробна,
најљубавнија песма за времена сва,
саткана од непоновљивих тренутака
што рађање младости у сећањима нашим
док одрастамо тка.
