„Златна птица“
Белоруске народне бајке на српском језику
Златна птица: белоруске народне бајке / приредио и предговор написао Иван А. Чарота;
превела са белоруског Дајана Лазаревић. – [Глушци]: Удружење поетских стваралаца, 2020 (Београд: Pharmalab). – 199 стр.; 25 cm
Изашла је нова збирка „Златна птица – белоруске народне бајке“ преведена са белоруског језика у издању Удружења поетских стваралаца 2020. године. Збирку је саставио и предговор за њу написао проф. др Иван Чарота, познати слависта и србиста из Минска, аутор 143 књиге и брошуре и 637 научних чланака, носилац највиших награда и одликовања у области културе у Белорусији, Руској Федерацији и Србији. Бајке је са белоруског превела мср Дајана Лазаревић.
Превод бајки је веродостојан и прихватљив читалачкој публици свих узраста, има и велики значај са научне стране – будући да добро представља белоруско бајковито пространство. Сличности између белоруских и српских народних бајки јасне су у погледу мотива, типских јунака, места и догађаја и не сумњамо да ће ове бајке бити врло блиске и драге српском читаоцу.
Било да намеравате да читате деци одређене бајке пред спавање, да сами уживате у белоруском бајковитом свету или да истражујете – збирка „Златна птица“ вас неће оставити равнодушним.
Читаоцима портала за дечје стваралаштво „Табла“ срдачно препоручујемо на читање ову књигу.
Из збирке „Златна птица – белоруске народне бајке“
ЗЛАТНА ПТИЦА
Имао је један човек три сина: два паметна и трећег – глупог.
Старији син, Стјепан, умео је да свира виолину, средњи, Филип, фрулу, а најмлађи, Иван, ни за шта талента није имао: седео је у запећку и џарао жар.
Израсло је код тог човека у башти јабуково дрво, а на њему – златне јабуке. Радује се отац јабукама, синови се радују. Сваког јутра одлазе у башту да виде, да ли је све на месту.
Проверили су тако једном – недостаје једна јабука! И другог јутра још једне јабуке није било…
Растужио се отац. „Изгледа, – мисли, – неки лопов се полакомио да иде у башту.“ Каже он старијем сину, Стјепану:
– Иди ти, сине, да чуваш јабуке.
Поставио је увече Стјепан мердевине крај јабуке, попео се на њих, седи и свира на виолини. Целу ноћ је свирао, а пред јутро му се баш спавало, – и задремао је. Одједном, кроз сан он чује: нешто над главом је моћно зашумело, залепетало. Пробудио се Стјепан, протрљао очи, – нигде никога нема, само једна јабука недостаје.
Вратио се он код оца намрштен.
– Нисам видео, – каже, – лопова: опет је једну јабуку украо…
Друге ноћи, средњи син, Филип, каже:
– Идем ја да чувам. Не може да се деси, да је ја не сачувам!
Пошао је он, сместио се на мердевине и чини на фрули разне мелодије. Целу ноћ је свирао, а пред јутро му се спавало – задремао је. Одједном, кроз сан чује: нешто над главом је моћно зашумело, залепетало. Када се пробудио – опет је недостајала једна јабука!
Срамота га, да се врати кући, али шта да ради: није ухватио лопова.
Трећег дана најмлађи син, Иван, каже:
– Лоши сте ви, браћо, чувари. Ја ћу да идем, неће овако остати, ухватићу лопова.
Сви су се само насмејали на његове речи: познато је да је он – глупан!
Понео је Иван целу гомилу жара и пошао на чување. Седи на мердевинама, разгара ватрицу и песме себи под нос мрмља.
Почело је да свиће. Чује Иван – нешто је зашумело издалека. Чучнуо је, осматра. Када види – к дрвету лети велика златна птица. Долетела је близу и покушала да зграби јабуку, а Иван се дрзнуо и шчепао је за дуги реп!
Отела се птица и одлетела без јабуке. Гледа Иван, а у његовој руци остала три златна пера.
Отрчао је кући, све пробудио.
– Гледајте, – каже, – ја сам лопова ухватио и три златна пера сам му из репа ишчупао…
Погледала су браћа и поцрвенела од срама, што нису они, већ је глупан успео. Обузела их је завист.
– Добро, – каже најстарији брат, – идем ја у свет да тражим златну птицу.
Узео је он перо као пример, понео хране, новца за пут и пошао.
Прошло је, можда, пола године, а нема ни Стјепана, ни птице. Онда је средњи син рекао оцу:
– Поћи ћу ипак ја, да тражим златну птицу. Можда ћу уједно и брата наћи.
Понео је он свакаквих залиха на пут и пошао.
Прошла је цела година, а ни браће, ни птице нема.
Тугује отац, а Иван џара жар у пећи и мрмља себи под нос:
– Вероватно треба и ја да се спремам за пут.
Помислио је отац: „Ако су ми пропали паметни синови, нека и овај, глупан, пропадне.“ И није му противречио.
Ништа није понео Иван са собом: ни новца, ни хлеба. Узео је само треће перо, штап у руке и ножић перорез, исти, којим је жар џарао. И пошао је пешке да тражи златну птицу.
Иде он, иде, а већ почиње да се смркава. Чује он вучји глас недалеко.
Пошао је према том гласу. Види – седи у дубокој јами стара вучица.
– Зашто овде завијаш? – пита Иван вучицу.
– Ето, каква је невоља овде, – одговара вучица, – трчала сам у лов, а упала у јаму… Помози ми, добри човече, да се избавим одавде. Ја ћу ти, чиме хоћеш, платити.
Иван каже:
– Ти, стара вучице, свуда трчиш, свуда биваш: хоћеш ли ми рећи где живи златна птица? Ако кажеш, избавићу те из јаме.
– И рећи ћу ти и чак те одвести до ње, – обећава вучица.
– Нећеш ме преварити?
– Нећу.
– Онда гледај.
Донео је Иван две мотке широке и спустио у јаму. Искочила је вучица помоћу мотки и каже Ивану:
– Хвала, што си ме спасао. А сада седај на мене, брже ћу те одвести тамо, него што ћеш ти сам доћи.
Сео је Иван на вучицу, она га је понела не бирајући пута: по пољима, по шумама, по грмовима мочварним. Иван јој се само за уши држи, да не би пао.
Примакла се вучица мору. Зауставила се и каже Ивану:
– Седи мало овде, а ја ћу да отрчим да негде пронађем гуску. Треба те добро нахранити, да будеш снажнији, јер те дугачак пут чека.
Сео је Иван на брег мора, почео да гледа на таласе. Шуме они, љуљају се. Занимљиво! Гледао је, гледао и заспао. Да ли је спавао дуго или кратко, а докаскала је вучица са гуском. Пробудила га је. Запалили су ватру, испекли гуску. Најео се Иван.
– Баш добро, – каже, – и наспавао сам се и ручао. Сада ми никакав пут није страшан.
– А сада, – каже вучица, – седи опет на мене. Препливаћемо море.
Препливали су море. Види Иван – стоји на обали мора златна палата. Вучица каже:
– Уђи у ову палату. Само тихо, пажљиво, да ништа не би такнуо, јер ово је зачарана палата: све у њој спава. А ако се непажљиво дотакнеш нечега, све ће се пробудити и тада се жив нећеш извући. Када прођеш кроз капију, видећеш два пса. Они су гвозденим ланцима приковани за стубове. Пази да их не пробудиш, јер ако они налају, цела палата ће скочити на ноге. Када прођеш капију, ући ћеш у прву собу. Тамо виси мач звонећи. Златан је, драгим камењем опточен. Али ти га не дирај, јер ако почне да звони, све ће пробудити. Ући ћеш у другу собу, тамо виси певајући сат и њега, такође не дирај, већ просто иди у трећу собу: у њој ћеш видети златан кавез, а у том кавезу седи златна птица. Узми је пажљиво из кавеза и враћај се код мене.
Пошао је Иван у зачарану палату. Прошао је капију са псима, ушао у прву собу, па у другу. Види – разних мајстора ту има: и столара, и металостругара, и зидара. А поред њих сабље и стреле. Где је ко шта радио, тамо је и заспао. Зачудио се Иван и пошао даље, у трећу собу.
И ето, пред њим виси златни кавез, а у њему седи златна птица. Када је Иван видео птицу крадљивицу, заборавио је на опрезност. Зграбио је кавез, ишчупао га из зида. И таква звоњава је настала…
Уплашио се Иван и пошао назад. У другој соби се случајно ухватио за златан сат. Тај је почео да пева, на све стране бруји. Потрчао је Иван даље. Ускочио је у прву собу, зграбио мач – веома је леп он био! А он је тако забрундао… Све се у зачараној палати пробудило. Све се бацило за Иваном. Ни Иван није дремао – као стрела је полетео поред паса и искочио из палате.
Види вучица невољу: Иван трчи без даха, а за њим читава потера. Скочила је пред њега вучица.
– Седај, – каже, – брже на мене!
Сео је Иван, а вучица је скочила у море и запливала. Препловио је Иван море и моли вучицу:
– Реци ми, где су моја браћа. Без њих не могу да се вратим кући.
– Ех, – уздахнула је вучица, – боље ти је да не тражиш браћу, јер ћеш главу изгубити због њих.
– Нећу изгубити, – одговара Иван.
– Ако си већ тако храбар, иди у краљевски двор – тамо твоја браћа у затвору седе. Само пази, чувај их се… Они теби добра не желе.
Поздравио се Иван са вучицом, захвалио јој се и пошао у краљевски двор. Дошао је код краља, поздравио га.
– Шта кажеш? – пита краљ.
– Пусти моју браћу, – каже Иван. – Зашто их у затвору држиш?
Краљ каже:
– Нећу их пустити. Твоја браћа су хтела моје најлепше коње да украду.
Иван моли на разне начине, али краљ се не слаже.
– Ја ћу их откупити.
– Чиме ћеш их откупити?
Из одоре је Иван исукао златни мач:
– Ево ти откуп.
Погледао је краљ на мач – свидео му се: таквог није имао!
– Добро, – сложио се краљ, – поведи своју браћу. Само их више не пуштај у моје краљевство.
Повео је Иван браћу, испричао им како је дошао до златне птице и сви заједно су пошли кући.
Ушли су они у тамну шуму, браћа су убила Ивана, а сами су узели златну птицу и пожурили кући.
Да ли је прошло много или мало времена, али десило се да је вучица дошла у ту шуму. Осећа она, човек је близу. Потрчала је на ту страну и видела убијеног Ивана.
– Ето, – тугује вучица, – како си ме послушао! Рекла сам ти, учила сам те: чувај се зле браће!
Потрчала је вучица на високу планину, понела боцу живе воде. Вратила се и оживела Ивана. Устао је он, протегао се:
– Ох, како сам дуго спавао!
– Спавао би ти овде до вечности, да није мене, – каже вучица.
– А где су моја браћа? – пита Иван.
– Код куће су. Пожури брже и ти кући. Тамо твој отац од радости, што су се браћа вратила и златну птицу донела, гозбу спрема. Долазе код њега спахије и краљеви да гледају чудо. Али отац те сада неће препознати, јер си се променио од живе воде. А ти, када се вратиш кући, замоли кувара да му будеш помоћник. А када се спреми јело, успи у њега капљицу живе воде.
Научила је вучица Ивана шта треба да ради и побегла.
Вратио се Иван кући. А тамо су се гости заиста окупили. Кувар се једва сналази сам – много разних јела треба припремити и напећи за госте. Дошао је Иван код кувара:
– Хајде, ја ћу ти помагати.
– Добро, – сложио се кувар, – помози, јер ја се сам нећу снаћи.
Почео је Иван да помаже. А потом каже кувару:
– Ти си, чича, стар, уморио си се и треба да одмориш, а ја ћу све сам завршити.
Види кувар да се његов помоћник веома труди, и легао је да одмори.
Спремио је Иван ручак, налио у свако јело по кап живе воде и пробудио кувара. Он је однео ручак на столове.
Гости једу и јела хвале – све је укусно припремљено!
После ручка зове господар кувара, плаћа му и захваљује за укусна јела. Кувар каже:
– Један младић ми је био помоћник, он је и зготовио тако укусна јела. Сам не умем тако да спремам.
Господар каже:
– Позови га код мене, да му се захвалим.
Позвали су Ивана. Господар пита:
– Где си ти научио тако укусна јела да спремаш?
– Несрећа свему човека научи, – одговара Иван.
– А каква је твоја несрећа, младићу?
Иван је испричао о томе, како је ухватио златну птицу, како је браћу од краља откупио и како су га они убили, а добра вучица оживела…
Стоје браћа ћутке, бели као платно, а отац пита:
– Онда, ти мора да си мој најмлађи син Иван?
– Да, – каже Иван. – Ја сам птицу ухватио и реч сам одржао, а они – моја паметна браћа су лопови!
Отерао је отац старије синове од куће, а са Иваном и сада живи.
