Аљена Масло, Минск, Белорусија
ЗОВЕМ СЕ ЛОХНЕССИ
У малом језеру пуноглаваца туштма и тма. Врло брзо, њихове ноге ће израсти, репови ће отпасти – и они ће постати жабе.
Чека са нестрпљењем овај тренутак и пуноглавац Аполон.
Аполоном га је назвала једна одрасла жаба. Заједно са својим пријатељицама често је долазила да види како млади расту.
– Овај је најлепши. И НАЈВЕЋИ! – Сваки пут се дивила. – Какав савршен облик главе! И реп! Прави Аполон!
За Аполона, бога лепоте, жаба је сазнала када је једном ловила комарце испод прозора једне уметничке школе и чула предавање о историји древне Грчке. Од тада није пропустила прилику да се похвали својим образовањем.
Аполон је тако добио име и уверење да је бити велики – неоспорна срећа.
Реч “велики” пулсирала је у свакој његовој ћелији, а Аполон је потајно био забринут.
– Жаба ће остати жаба, чак и када одрасте. Није јој место ни са крокодилима, ни са нилским коњима, – размишљао је Аполон. – Да, те прекоморске животиње! Чак и Милка, која у близини чупка траве, не може се поредити са жабом по величини!
Једне ноћи, размишљања су мучила Аполона и он није спавао, пливао је на месечини.
Одједном се нечија глава нагнула изнад воде и заталасала.
– Млеко нису одвели са пашњака! – уплашио се Аполон и заронио у дубину.
Пуноглавци су се плашили краве Милке. Пасла је у близини и једном је тако замукала тик до језера, да су пуноглавцима умало од страха отпали репићи. Тада им се учинило, да је изненада Милка одлучила да исуши воду из њиховог језера?
Аполон је опрезно пратио главу.
Ако је ово Милка, где су јој рогови? Зашто нема уши?
Скупивши храброст, пуноглавац је полако почео да се подиже.
Очи непознатог створења су блистале, одражавајући месечину, и Аполон се толико уплашио да му је репић задрхтао. Али радозналост је била јача од страха – и он је изронио из воде.
– Ко си ти? – створење је уздахнуло, а у њеном гласу пуноглавац је чуо изненађење.
– Ја сам Аполон! – пуноглавац се испрсио и изронио, да би изгледао више, реп. – Сви ме знају овде! А ко си ти? Никада нисам приметио такву громаду овде!
Две огромне сузе су се скотрљале из очију незнанке и пале у воду.
– Лохнес-новохнес, – рекла је тужно. – У праву си! Ја сам громада!
– Не плачи! – уплашио се Аполон. – Иначе ће у нашем језеру бити поплава!
Створење је тешко уздахнуло, али се окренуло и сада су јој сузе падале на земљу.
Пуноглавац није скретао поглед са незнанке.
– Извини, – рекао је он, – да ниси ти случајно пуноглавац? Веома си слична нама, само велика! Ти ме инспиришеш својим изгледом!
– Инспиришем? – изненадила се незнанка.
– Па, да! Ја сам мали пуноглавац, али сањам да постанем велики! Хоћу да будем као ти!
Створење је престало плакати.
– Зашто?! Тако си сладак! Волела бих да будем као ти! Али нажалост, ја нисам пуноглавац!
– Али ниси ни крава? – збунио се Аполон.
– Ја сам Лохнеси, – распричала се незнанка, – нисам никаква крава! Иако ме једна риба из Лох-Неса баш тако задиркује! Због ње сам побегла од куће!
– Како изгледа та риба? – заинтересовао се пуноглавац.
– Кошчата и танка као игла!
– Она ти завиди! Прелепи си! Таквих нема више!
Лохнеси погледа у Аполона неверујући.
– Знаш ли колико сам пливала по морима, језерима и рекама пре него што сам дошала овамо? И свуда сам чула исту ствар: сада је модерно бити раван, као пљосната риба, или дуг и танак, као јегуља! Бити велики је старомодно!
– Они немају смисла за лепоту!
– Морска Звезда ми се смејала…
– Бојала се, да ће њена звезданост нестати поред тебе!
– Али ја и моји рођаци немамо мира ни у рођеном језеру! Они мисле да, ако смо толико велики, ми ћемо све повредити! И ми се кријемо од свих!
Из очију Лохнеси су опет пале сузе.
Аполон није могао да дође себи од изненађења. Тако велика, тако лепа – и не разуме своју срећу! Неиздрживо је желео да оствари подвиг у њено име.
– Ја ћу! Постати! Супержаба! Досегнућу! Теби! Са неба! Звезду! Да би ти знала да си најлепша! Донео бих и месец, али је велики, нећу успети!
Лохнеси се насмејала.
– Знаш ли зашто се месец чини већим од звезда? Он је ближе Земљи. Можда су те мале као маково зрно, уствари оне највеће. Само су оне вео-о-ома далеко, па их не видимо у пуној величини, – рекла је и додала: – Није све, што изгледа мало, у суштини мало. Ето, ти имаш велико срце.
Аполон се збунио:
– Али ни мало се не свиђа свима! Ја сањам о величини!
– А будимо пријатељи! – предложила је Лохнеси. – Сањаш о величини, а мени се свиђа мало – биће нам занимљиво заједно.
Тако су Лохнеси и Аполон постали пријатељи.
Лохнеси је причала Аполону о језеру Лох-Нес, где живе последњи диносауруси на земљи. Они су присиљени да се скривају од радозналих очију, зато што њих не воле и други, попут Морске Звезде и кошчате рибе. Људи, који скоро ништа не знају о њима, али их називају чудовишта!
– А чему смо ми криви? Гиганти и патуљци постоје чак и међу звездама! Сви су другачији! – рекла је Лохнеси.
И пријатељи су ућутали, размишљајући о разноликости света.
Изненада се на ноћном небу појавила звезда падалица. Требало је пожелети жељу.
– Хоћу да постанем принцеза! – помислила је Лохнеси.
– Хоћу да постанем витез, да бих је заштитио! – пожелео је Аполон.
Пријатељи су имали среће! Звезда, којој су шапнули своје жеље, одмах их је испунила. Одмах се Лохнеси претворила у нежну принцезу, а Аполон – у племенитог витеза.
Као код вилењака, израсла су им крила. Пријатељи су летели међу звездама и смејали се тако гласно, да су могли да их чују преко целог језера, а и над језером Лох-Нес.
Када је почело да свиће, они су се опет спустили на земљу и поново постали такви, какви јесу. Тек сада пуноглавац није ни најмање сумњао да ће одрасти и дохватити звезду са неба.
А Лохнеси се осврнула са свих страна и изненадила: како није могла да види раније, да има грациозан врат, велике очи и глатку кожу?
– Па и нисам баш чудовиште, – помислила је и није се сакрила.
Насмешила се и рекла свима:
– Здраво! Зовем се Лохнеси!
– Ква-ква-ква! – са одобравањем су заквакале одрасле жабе.
– Кре-кре-кре! – одазвале су се одрасле жабе.
– Му-у-у! – замукала је изненађена Милка и дала домаћици два пута више млека него обично.
Сунце је изашло. Сјајно је сијало и гријало све: и мале и велике.
Превела са руског Дајана Лазаревић
