Извор: Sinhro.rs
Пише: Бранислава Илић
Катарина Безбрига (Српска књижевна задруга, Београд, 2015) је кратак илустровани роман француског нобеловца Патрика Модијана. Ова књига нам дочарава свет једне необичне девојчице, која расте у необичним околностима и са необичним презименом.
Књигу је илустровао Жан Жак Сампе, славни карикатуриста, некадашњи сарадник београдског сатиричног листа Јеж. Са француског роман је превео Горан Наранчић.
Први пут објављена 1988. године, књига Катарина Безбрига нам дочарава слику детињства у Паризу 60-их година XX века.
Тема потраге за идентитетом намеће се као главна окосница романа. Сви ликови, трагају за својим правим Ја које је или изгубљено или још није ни формирано.
Други тематски круг јавља се око одсуства мајке и наде да ће се једном пронаћи оно што је изгубљено у прошлости. Катаринина мајка је балерина која живи у Америци. Отац са њом живи у Паризу, и он је главни ослонац у одрастању мале девојчице. Лик оца заправо, координира романом, од њега све почиње и он се намеће као покретач радње романа. Специфичне животне филозофије, често вођен иронијом, понекад у конфликту са својим пословним партнером, али и светом, Катаринин отац (коме је Модијан дао име Албер, по свом оцу) показује се као маштовита, нежна и духовита особа, пуна разумевања за девојчицу и њена лутања. Са њим Катарина има великих сличности: почев од повучености и неразумевања према спољном свету, до потребе за ношењем наочара.
Катарина воли да машта и сањари о неком другачијем свету, а то јој је отежано када носи наочаре.
„Свет када сам га гледала без наочара није више имао оштре ивице, био је једнако нежан и паперјаст као неки велики јастук на који сам могла да наслоним образ и заспим“.
Прича коју Модијано гради око девојчице и њене потребе за ношењем наочара, представља васпитни моменат којом писац жели да поручи деци да ношење наочара не мора и не треба бити проблем. Иако са наочарима не може да се игра, а ствари губе јасноћу, па чак и звукови постају пригушенији – Катарина само са наочарима може да види свет онаквим какав јесте.
С друге стране, наочаре су ту и као предмет којим се разграничава спознајни свет од света снова, и можда баш оне уводе Катарину у стваран, објективан свет, непознат и мистичан у очима девојчице.
Цео роман је испричан у првом лицу једнине. Нараторка је Катарина, сада одрасла жена, која живи у Америци и држи часове балета. Повод за причу о детињству и неком прошлом времену била је девојчица са наочарима, која долази код ње на часове балета. Кроз ретроспективну причу од неколико епизода, читалац се упознаје са дечјом перспективом посматрања света, и то је оно што чини ову књиге подједнако занимљивом и одраслима.
„Увек остајемо исти, такви какви смо били у прошлости, настављамо да живимо до краја времена. Тако ће увек постојати мала девојчица по имену Катарина Безбрига која шета са татом улицама арондисмана у Паризу“.
У времену које нам је дато, постоје карактеристичне фазе у којима се живот скупља и претвара у секунду. Оно што је Катарина проживљавала са оцем у Паризу, вечно ће бити део њеног Ја, и оног што је она била тада: збуњена девојчица која се диви своме оцу и стоји замишљена пред светом. И као таква постоји и у садашњости и у прошлости, али и далекој будућности.
