У основним школама које похађа више од хиљаду ученика, а управо међу такве спада и београдска ОШ „Коста Абрашевић“, увек се може наћи не тако мали број изузетне деце, која се истичу по учењу и владању, по успесима у наставним и ваннаставним активностима, по дружељубивости и племенитости духа… Нажалост, та деца често остану непримећена од стране школског система, не поклонимо им дужну пажњу и поштовање, не хвалимо се њиховим постигнућима довољно често. Овај текст покушаће да то бар у малој мери исправи представљајући једну по свему посебну девојчицу, ученицу четвртог разреда Николију Атанасковић.
Николију сам запазила тек пре неколико месеци, на школском такмичењу у рецитовању. (Ево доказа у прилог горенаведеној тези да даровите ученике често и не познајемо.) Вижљаста цурица веселог осмеха претворила се у секунди у пркосну тинејџерку док је казивала песму „Баш ме брига“ Благоја Рогача и као од шале однела победу у конкуренцији млађих разреда. Одлука жирија била је једногласна. Неколико недеља касније исти успех поновила је на општинском такмичењу засенивши све присутне. Отприлике у истом периоду наступала је и на школском такмичењу соло певача – била сам једна од чланица жирија и сећам се да су ми трнци кренули низ кичму кад је, онако крхка и сва свечана, ставила руке на кукове и запевала пуним, одраслим гласом „Море изгрејала, нане, сјајна месечина“. Одавно нисам чула тако квалитетну интерпретацију једне озбиљно захтевне изворне песме, посебно на тако раном узрасту. Николија је отпевала сигурно, без подрхтавања гласа, без погрешке у ритму и интонацији.
А онда су, из недеље у недељу, на наставничку Вајбер групу почеле да стижу поруке наше наставнице музичке културе: Николија освојила прво место на општинском нивоу такмичења „Триолица“! Николија првопласирана и на окружном нивоу, једина са сто бодова иде даље на републички ниво! Николија најбоља у републици! На такмичењу у соло певању, на ком је, на нивоу читаве државе, наступило скоро двадесет хиљада ученика узраста од првог разреда основне до четвртог разреда средње школе, почев од школског па до републичког нивоа, дакле у тако озбиљној конкуренцији наша Николија освојила је прво место у Републици Србији у жанру изворна народна песма у својој узрасној категорији. То је био тренутак у коме сам знала: наша школа и цела наша држава требало би да упозна Николију!
Састале смо се у школској библиотеци средином маја, непосредно пред поклоничко путовање у Јаши, на гроб Свете Петке, које је Николија са великим узбуђењем и нестрпљењем очекивала. Замолила сам је да ми прича о себи, о ономе што највише воли. Ево шта сам сазнала…
Николија истовремено похађа две школе, основну и нижу музичку. Иде у други разред Музичке школе „Јосиф Маринковић“, одсек клавир. Одлична је ученица и све школске обавезе извршава ревносно и на време. Каже да би волела да похађа школу глуме и школу соло певања, али није лако све то ускладити са школским обавезама.
Од свих часова у редовној школи Николија највише воли час музичке културе, јер јој је певање омиљена активност. Кад год научи неку нову изворну песму, другари из одељења је подстичу да им отпева. После сваког таквог наступа, уметницу дочека снажан аплауз усхићене публике, а учитељица Јадранка Ксртић, која је подржава увек и у свему, пусти и понеку сузу. „Знате, кад сам прехлађена, болесна, па не могу да певам, мени је то исто као да не могу да једем и воду да пијем“, објашњава ми Николија дечјим језиком своју насушну потребу. „А што се ове победе на републичком тиче… нисам особа која не верује у себе, али никако нисам очекивала да победим!“
Од раног детињства воли књиге. Док није научила да чита, сатима је могла да разгледа дуге низове књига у библиотекама или књижарама и у томе је уживала. Данас има и своју личну кућну библиотеку и како сама вели, воли да чита „књиге које говоре о свакодневним животним ситуацијама“. Додуше, чита ова мудра и одмерена девојчица и озбиљну литературу – дела Светог Николаја Велимировића. Имала је само шест година када је самоиницијативно научила први део његове беседе „Борба за веру“ и казивала је са искреним жаром и неким вишим поимањем, стојећи крај свечевог кивота у манастиру Лелић. „Одрасла сам у вери“, једноставно каже, „волим да идем на литургију, да певам у цркви. То ме привлачи од малих ногу.“
Николија воли да шета, да буде у природи, подједнако јој је лепо и на селу и на мору; воли и да путује, али по сопственом признању, не жуди за далеким земљама. „Довољно би ми било да се шврћкам по Европи“, смеје се. Пре годину-две научила је од баке да хекла, а занима је и вез, и шивење… Воли да фотографише и каже да је доста добра у томе. Понекад, кад јој је тешко, седне да пише – то јој је вид терапије. Волела би да напише драмски текст који би њено одељење изводило на приредби за крај четвртог разреда, али није сигурна да би успела то да уради како треба.
Николија за себе каже да је скромна и доста стидљива, али и да је духовита – воли да се шали како би развеселила своје другарице. Признаје и да је веома емотивна, али уме саму себе да охрабри и увесели. „Кад ми је најтеже, запевам неку песму коју волим… и све што не ваља – само прође“, изговорила је као да је то најприроднија и најлакша ствар на свету, истина која се сама по себи подразумева. Натерала ме да се озбиљно замислим, а од тог дана до данас неколико пута сам је и цитирала, у различитим приликама и пред различитим људима.
Можда је баш то „рецепт“ који смо и ми, одрасли, некада знали, али смо га у одрастању изгубили и заборавили: да кроз песму отпустимо из душе и срца све оно што нас мучи и трује, па да тако прочишћени наставимо даље. Ко каже да се од деце не може учити, тај а) никад није радио са њима и б) никад није упознао нашу Николију! 😊
Сања Благојевић-Бошковић
школска библиотекарка




