Представљамо

Уна Стјепановић

Све што волим, ту је

Вратити се на почетак, није нимало лако. Ипак, због свих оних људи који су веровали у мене и мој таленат одлучих да напишем још по нешто о себи.

Уна Стјепановић

Као мала била сам веома знатижељно дете и баш због те своје особине сви су ме много волели. У вртићу сам са непуне две године певала песмицу „Лептирићу шаренићу“ пред пуном салом Дечијег културног центра у Нишу. Можда нисам ни била свесна тога што радим, али сам уживала у томе. Моје детињство је било прелепо, пуно љубави и пажње. Мама ме је увек успављивала уз читање бајки или песмица. У нашим играма се увек нешто учило. Уживала сам да испитујем разне ствари.

Дан по дан, година по година дошло је време и за упознавање са школом. Велика новина у животу сваког детета, страх од непознатог, али опет нека важност, јер више ниси мало дете, сада си ђак. И данас памтим тај први септембар, и прозивку учитељице. Најдивније учитељице. Тада то нисам знала, данас знам.

Свакодневне обавезе учења ми нису тешко падале. Све своје задатке сам извршавала на време. Волела сам да учим, волела сам да будем најбоља у ономе што радим, и тако је било. Учитељица нам је задала да напишемо песмицу о мами. Није ми било тешко, ја моју маму волим највише на свету, она је моја водиља. Села сам за свој радни сто и кренула да пишем… Следећег дана смо своје радове читали. Устала сам пред разредом и као онда у вртићу, без стида и срама, гласно и јасно пред свима прочитала свој рад. Након последњег прочитаног стиха уследио је аплауз мојих другара. После само неколико дана учитељица је предложила да мој рад пошаљемо на конкурс Нишког културног центра под називом ,,Најлепша реч мама“. На велико одушевљење свих, мој рад је нашао своје место у објављеном истоименом зборнику. Ту је све некако и почело.

Са Тодетом Николетићем и учитељицом Марином Цветковић

Конкурси који су следили, а били усклађени мојој старосној доби, нисам пропуштала. Ново написне песмице имале су за мене велики значај. Свака је била боља и лепша од претходне, носећи у себи важну поруку. Песма по песма, почела сам да освајам награде. Сваки тај одлазак по награду био је мотив за још више и још боље. Учитељица се свим силама укључила у мој рад и као подршка али и као лектор и ментор… Сећам се, рано ујутру, још није свануо дан, када смо кренуле ка Панонији. За освојено 1. место на конкурсу Дечијег Панонског града, са учитељицом и бројним познатим личностима из света књижевности провелаи смо три незаборавна дана. Била је част упознати Тодета Николетића, Мирослава Кокошара…

Све озбиљније и озбиљније сам почела да се бавим писањем. У свој живот сам као редовну активност укључила дружење са песницима Ниша. На моје лично задовољство песникиња Миљана Игњатовић-Кнежевић ме је укључила у све књижевне вечери које Савез књижевника организује, а те вечери су ми управо помогле да надоградим себе и своје писање. Бројна гостовања на локалним телевизијама и казивање својих песама су такође постале део мене. Књижевна колонија која се сваке године одржава у Дољевцу надомак Ниша је још једно од места на коме сам имала част да присуствујем, и за коју ме вежу само најлепша сећања.

Заволела сам писање, заволела сам себе док стварам нешто што ће остати и за друге људе. Пишем о свему, о свему што волим и желим. Након четири године проведене са учитељицом стигла сам у пети разред где сам на своје велико одушевљење добила наставника српког језика Тању Цекић, која у потпуности разуме свет који ја стварам. Подршка и од наставника српског језика ми ништа мање није значајна него подршка моје учитељице Марине Цветковић и моје породице. Свакога дана тим, свих тих мени драгих људи је све јачи и бројнији, а ја знам да радим добре и праве ствари. Данас иза себе имам пуно песма, од којих је тридесетак похваљено и награђено. Волела бих да једнога дана издам своју књигу. Размишљала сам, звала би се „Све што волим ту је“.

У животу је веома важно да пронађете себе у стварима које волите. Породица је ту да вас подржи, наставници и учитељи да вас допуњују тамо где застане и науче ономе што не знате. Ја ћу наставити да пишем за све оне који ће једнога дана пожелети да им књига буде најбољи друг. Воли Вас ваша Уна!

Уна Стјепановић, V/1, ОШ ,,Стефан Немања“ Ниш, Србија

Марина Цветковић, учитељица

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com