Реч учитеља

Будућност образовања – кључ у рукама учитеља

Хтели ми то да признамо или не, будућност образовања, јесте у рукама – учитеља, као и свих оних који у непосредном контакту сарађују са децом путем наставних и ваннаставних садржаја.

Толико пута смо чули разне дефиниције о учењу. И све се примењују, а једна најчешће; да је учење стицање умења, знања и способности (вештина),…. Али, сво то знање не би требало да се задржи само у храму за стицање знања (школи) као једнострана активност, него стечено знање ваља и у пракси применити, зар не?

Такође, сматра се да је искуство од пресудног значаја за доношење разних важних одлука. То је, управо, вишегодишње стечена способност у сналажењу у новим ситуацијама кроз праксу. Искуство би због тога, требало уско повезати са учењем и знањем, емпиријски подстаћи промишљањем, нарочито приликом доношења одлука или решавању потенцијалних недоумица.

У процесу учења, путем знања и искуства, неопходан је модел, медијатор, фацилитатор, лидер, практичар, интерактивни сарадник и саговорник, камен темељац у окружењу, емпата и естета, статор и ротор, истраживач, проналазач, алтруиста,…једном речју – УЧИТЕЉ.

Јер, тако је било од како је овај свет настао, од како је родитељ као једини учитељ, први пут научио свог сина да држи копље, а своју кћер да засади биљку. Улога учитеља ни данас не треба да се удаљава од те идеје и тог стремљења.

Помагање деци да уче, сазревају и расту, би требало да буде најважнији део професионалног опредељења сваког учитеља. Да путем својих стручних компетенција и најједноставнијих а најефикаснијих метода усмери сва дечија интересовања кроз процесе стицања знања. Јер, дете не расте само физички већ и умно, духовно,…

И зашто, онда, учитељ са свим својим развијеним, наученим, стеченим и искуственим способностима не би усадио, пренео, обогатио, свако малено биће у наставном процесу?

Мишљења сам да учење увек треба да буде чиста – радост! Учење треба да изазива бескрајну – радост! А да би то у детету покренули, неопходно је да учитељи са радошћу прилазе свакој реализацији наставних часова. А не да се осећај радости састоји у освајању пошто-пото одличних оцена, изазивању очекиваног задовољава свог учитеља, ако само нефункционално репродукује наставне садржаје и исказивање само повременог интересовања и знатижеље.

Препорука је да свакодневни сусрети на релацији учитељ – ученик треба бити конструктиван, објективан, креативан, испуњен одушевљењем а вођен кроз утицај једноставних игара и дружења.

Зашто дозволити да ученици ту радост учења не остваре у школи? Зашто да их стичу у неформалним окружењима, случајно и на начин који је најближи сваком детету – у игри? Када бисмо исти тај начин (и још смисленији) могли пренети и између зидова наше учионице, па и учионица које зидове немају!

Интеракција између ученика и учитеља никако не сме, да буде једносмерна, базирана само на дете, процес учења је двосмерни процес у који треба да буде укључен и учитељ. Потребно је упутити и научити учитеља да учи докле год својим присуством, активностима, љубављу и радом доприноси настави.

Најочигледније је, да детету прво кроз игру а касније усмерену наставу, треба омогућити да активно у складу својих способности, учествује у дискусији, анализи, размени информација, као и да га треба оснажити да увек слободно износи мишљење. У детету треба пробудити и осећај ка културним вредностима и одговорностима. И на тај начин развој његове личности усмерити у позитивном смеру, што ће се рефлективно пресликати на друштво у којем ће и оно неминовно, као одрасла особа, свакако живети и функционисати.

Поред утврђених стандарда за стицање знања, неопходни би били и стандарди за стицање искуства, стандарди за примену наученог, не само исходи. А у томе је од пресудног значаја, интелектуално изазивање детета различитим богатим садржајима. Помоћу којих би деца сходно опет, својим способностима усвајала и примењивала стечена знања.

Нада Кљајић

Учитељ би требао да буде „будан“ у сваком смислу, и као гледалац и као слушалац, али и као само посматрач. Потребно је да проницљиво усагласи везу између деце, деце и одраслих, деце и окружења, деце и материјала,…потребно је да све расположиве интелектуалне ресурсе и информације угради у дечији програм и дечија интересовања. У реду је да постоји план и програм који би оквирно, али само оквирно, имао за задатак да усмери учитеља у раду, али да се практични део, како и када, и у ком периоду, ће се одређени садржај реализовати препусти, одлуци учитеља. Не може се поучавање вршити по неком унапред утврђеном истом рецепту, без уважавања разних других пресудних и неизоставно битних фактора, као што су: наслеђа средине у којој дете живи, лична интересовања, индивидуалне и групне способности, таленти, интелектуални капацитет, информациони утицаји, културолошки досег, породичне везе,…Одлуку о томе треба, учитељ својим знањем и стручном проценом да донесе и „оживи“.

Уважавајући све, очигледно присутне, емотивне, интелектуалне и социјалне процесе који се развијају у детету, учитељ треба и да учествује у изградњи њиховог самопоуздања, помогне у развијању осећаја независности а да приликом тога не уназади и или несавесно (свесно или несвесно) наруши и избрише те корисне одлике личности. Такође, окружење у коме дете треба да стиче знања треба да негује осећај слободе, безбрижности и безбедности, када ће (проверено) једино у том случају испољити своје мишљење на прави начин. Притисак било какве врсте може код детета изазвати осећај нелагоде и изазвати повлачење у себе, ка најбитнијем месту сигурности, а што би требало да пружи дом, тачније, породица. Ако то изостане, не треба нас чудити ако дете не жели да иде у школу или одбија да извршава своје обавезе.

Похвале су такође веома важне, не у смислу подилажења, снисходљивости и одобравања по сваку цену (не би ли се тако умилили деци, родитељима, колегама или директору школе), већ у смислу дозираног неговања дечијих снага и способности како би себе доживљавали као охрабрене и успешне.

Учитељ би требао током свог рада да позива децу да размишљају креативно, течно и критички са почетним питањима као што су: „На колико начина можете…?“, “Шта ће се догодити ако…?” или „Какво је ваше мишљење о…?“ Јер дете учи и по моделу, па ако су до тада, пре сусрета са учитељом једини модели у његовом животу били родитељи, са поласком у школу ће ту важну улогу понети и – учитељ. Из тог разлога учитељ треба свесно и савесно да показује своја интересовања, идеје, жељу за стварањем и искрено одушевљење, тачније, изненађење за неке нове појаве у дечијој стварности (иако то није ново и за учитеља). Такво понашање учитеља ће у детету изазивати позитивно размишљање и нагнати га да настави са даљим учењем и истраживањем.

Учитељ такође, мора бити спреман да деци покаже да може да погреши – а затим и да затражи помоћ одељења у решавању насталог проблема. Тако ће учинити да се деца, осете корисним и важним. Истовремено, поучиће децу да прављење грешке није „лоша ствар“ и да је и грешка важан део у процесу учења.

Не сме се занемарити ни ова чињеница да је за дете важна и сарадња између учитеља и родитеља. Зато, треба позвати родитеље да сарађују, присуствују настави, посете и учествују у неким од заједно (са ђацима) осмишљеним активностима. Покажите деци колико је сарадња између родитеља и учитеља неопходна, важна и подстицајна. Невероватно је колико ће се деце осетити сигурно, позитивно и храбро, ако виде како се у добром смеру развија однос између њихових родитеља и учитеља.

У 21. смо веку – истина. И сведоци смо наглом развоју технике и научних достигнућа. Али се без обзира на то, чини, да је код великог броја учитеља, начин подучавања, учења и размене искустава, негде поприлично запео. У том смислу, некима недостаје, квалитетно опремљено радно окружење са већ поменутом савременом техником, некоме недостаје адекватан простор, основна учила, боља плата (плата!) али и мотивација, жеља, смерница, подршка, независност, критичко мишљење, слобода у одлучивању, самопоуздање, …..

А у суштини, за овај драгоцени посао са децом, сваком учитељу, прво и основно је потребна љубав и воља, стимулација и адекватан изазов (као и детету). А затим се све остало, техничке природе, као и развој личних квалитета, може донекле занемарити, али не и потиснути. Јер да би учитељи пратили трендове и у сфери образовања, и стручно и лично напредовали, неопходно је свесно и савесно перманентно интелектуално и стручно лично улагање, а затим и несебична и усклађена подршка породице, окружења, друштва, државе, региона, континента, и на крају целог света.

Зато, док се та свест у људима не покрене и не васкрсне, било би дивно, да сваки учитељ, сваког дана убризгава и себи и другима око себе, лепоту у различитим видовима и смислу, како би у детету подстакао глад за знањем, и формирао својим примером, задовољног и успешног члана свог друштва, а на тај начин даље неминовно и посредно извршио позитиван утицај и на свет.

Мастер разредне наставе
Нада Кљајић
ОШ „Д. Обрадовић“ Опово,
ИО „Олга Петров“ из Баранде