Колико сте пута у животу чули како је бити учитељ најлепше занимање које има толико предности – кратко радно време, распусте… ма милина.
Посао учитеља јесте најлепше занимање на свету, али не због горе поменутог, које и годинама уназад и није истина, већ због тога што радите оно што волите.
Колико Вас се може похвалити чињеницом да ради баш оно што воли?! Мали број људи.
Међутим, данашњи учитељ се много разликује од оног некадашњег, скоро па да нема везе једно са другим, сем имена позива.
Стари кажу да је некада учитељ, поп и доктор било најцењеније занимање, данас смо у просвети остали само ми – оптимисти, заљубљеници, вечита деца или они… случајно залутали у овај посао.
Данашњи учитељ је изложен томе да бира – да ли да буде учитељ и да се бави децом или да буде ћата који попуњава 101 папир. Бирате приоритете – папире морате одрадити како бисте опстали, а учитељ сте јер то волите.
Мој приоритет су увек деца – и све што се тиче њих су моји приоритети – безбедност, знање, вештине, таленти. Све остало иде после њих. Када овај посао обављате дуже од 20 година дође период када се уморите од намета новина, нових закона, новог и новог…
Уморим се од тог „у корак са временом“. Изгубим снагу и размишљам, да ли је време да се повучем?!
Волела бих када би се неко досетио па нас поделио у неке групе – оних који воле папирологију, записују свакојаке глупости, пишу и што треба и што не треба, пишу и оно што не раде и групу оних који ништа не пишу, а много тога ураде. Мислим да бисмо се сходно нашим интересовањима лако определили којој групи припадамо. Волела бих да постоји и група која је задужена само за секције и ваннаставне активности – оно у чему деца уживају, нема оцена, ослобађају се страхова, јачају самопоуздање.
Посао учитеља је диван позив јер имате удео живота у сваком од тих људи. Ви сте неко ко доприноси како ће се они формирати као личности, чиме ће се у животу бавити, како ће гледати на овај свет. Ми смо ти којима деца уз родитеље највише верују. На нама је огромна одговорност, ако смо савесни и одговорни.
Деца воле младе учитеље, оне који све могу и све хоће. Мислим да неко ко има 65 година много тога не може, жели, али године не дозвољавају. Зар није могуће онда неке струке изузети из закона о пензији? Увести бенефицирани стаж… Могуће је наравно, само треба неко озбиљно да се позабави овим питањима.
Учитељ или ћата, увек учитељ!
Волела бих толико тога да променим, да могу… али, увек постоји али, можда неко ко то може, прочита ове идеје па нешто и промени.
„Ја сам само један од многих. Но ја сам само један. Не могу учинити све, али могу учинити нешто. Због тога што не могу учинити све, нећу одбити учинити оно што могу.“
(Edward Everett Hale)
Наташа Липовац
ОШ „Вук Караџић“ Београд
