Текст преузет са Школског портала.
Свака недеља треба бити ДЕЧЈА. Можда је ово једна од оних издвојених недеља за које бих рекла да заиста морају трајати 365 дана у години.
Бити дете требало би да подразумева најлепши и најбезбрижнији период у животу, а бити део живота барем једног овог малог – великог човека, привилегија коју треба заслужити.
Ових дана сам прочитала текст једне мени драге особе, коју сматрам одличним, брижним родитељем, о размишљањима и страховима са којима се суочавају родитељи на почетку школовања свог детета. Толико питања, несигурности да ли ће се снаћи у том новом свету званом школа. Честа брига је и да ли ће учитељица имати слуха за танана осећања малишана.
И сама сам мајка тринаестогодишњака и десетогодишњакиње. Одлично памтим њихов свечани пријем у први разред, који сам, оба пута, провела са својим ђацима јер смо правили приредбу за прваке. Знам колико ми је тешко било што нисам била уз њих у том свечаном и за њих веома важном тренутку. Мислила сам да ми они то неће лако опростити. То су били и посебни дани за мене као родитеља, али сам их пропустила. Ипак, обоје су се понели као одрасли људи који апсолутно разумеју зашто их мама није испратила. Поверење у њихове учитељице, да ће се баш оне потрудити да моја деца уђу у нови животни период сигурног корака, са осмехом који титра на дечјем лицу, помогао ми је да пребродим први осећај. Али, помогао ми је и у даљем учитељском раду. Боље схватање онога што нам деца говоре и када не изговоре ни реч или нам ничим изазвани поклоне букет пољског цвећа, разјашњава многа њихова понашања за која наизглед не видимо оправдања. Такође, њихови искрени осмеси и загрљаји, подсете нас да нису увек два и два четири, већ може бити и чиста десетка, ако се потрудимо.
Можда се догоди, да због обимног градива које смо у обавези да обрадимо са ученицима, заборавимо да је баш неки од њих, уствари дете коме је потребан разговор, игра, креативно дружење са другарима. Можда му недостаје бака из Краљева или сестра која живи у Шпанији. Можда му је тешко да изговори да је тужно због губитка кућног љубимца или жели да се похвали успехом у спорту, али не зна да ли ћемо му то дозволити.
Како време пролази, а ја све више учим у разговорима са старијим колегама, али и из искуства с мојим дивним ђацима различитих генерација, једно је тачно. Није најважније да ли смо са њима прошли баш све предвиђене задатке тога дана. Много важније је да ли смо им дозволили да се искажу и изразе своје мишљење, шта су кроз игру и забаву научили заувек, да ли смо их научили да поштују другаре и буду тим. Ако схвате да је дечији свет важан и битан одраслима, одрастаће у толерантне особе, пуне разумевања и широких погледа.
Сада, после скоро 20 година рада у школи, могу рећи, да се све може постићи, ако ми као учитељи имамо у себи тај жар и љубав према овом животном опредељењу које се зове УЧИТЕЉСКИ ПОСАО. Тај осећај када деца долазе да вам се пожале или поделе са вама лепе тренутке или само да будемо заједно, не може се поредити ни са чим. Када нас доживљавају као неког ко је важан у њиховом животу, ко их неће лагати или изневерити договор, прихватају нас и примају у свој живот и дају важну улогу и место у животном одрастању. То прихватање и дозвола за улаз у њихов посебан свет, требају нам бити и опомена да деца виде отвореног срца, али и памте оно што одрасли често сматрају небитним.
Свако дете, ако је оног чувеног 1. септембра у својој учитељици или учитељу препознало пријатеља, заштитника, оног ко ће га водити кроз свет знања без муке, зна да код учитеља ДЕЧЈА НЕДЕЉА ТРАЈЕ ВЕЧНО. Чак и када више не буде ђак, већ одрастао човек, сетиће се свега лепог што је његово одрастање у школи чинило посебним и другачијим од других.
Овогодишњи мото Дечје недеље гласи „Нећу да бригам, хоћу да се играм“. Тим поводом, било би добро да сви потражимо оно дете у себи и дозволимо му да све што ради буде кроз игру и без бриге.
