Реч учитеља

ИЗ МОГ УГЛА

Ја сам Слађана Екмечић професор енглеског језика и књижевности. Вођена идејом да ћу себе професионално остварити као преводилац за енглески језик, привремено сам се запослила у Основној школи „Алекса Шантић“ у Калуђерици. Док сам чекала тај посао снова који ће ми донети лично и професионално испуњење већ сам одржала првих педесет часова, ступила у контакт са банкама и фирмама којима сам држала часове и схватила да канцеларијски посао није за мене. Мој лични развој је текао паралелно са професионалним и на позив моје колегинице Светлане Стаменковић почела сам да учествујем у школским приредбама и књижевним вечерима. Напомињем да школа у којој радим има веома богате ваннаставне активности које се припремају сваке године у оквиру манифестације „Шантићеви дани“. У једном тренутку мој скромни допринос се претворио у приредбу на енглеском језику коју смо назвали „Чајанка“. Још увек памтим своју збуњеност и неорганизованост приликом припремања те приредбе. Имала сам идеје које сам скромно уобличила у један краћи програм где су одабрани ученици причали о неким речима енглеског језика које погрешно користимо, рецитовали стихове Киплинга и Бајрона. Имала сам велику трему јер су у публици седеле старије колеге и презала сам од њиховог мишљења. Очајнички сам желела да ме похвале, а у дубини душе сам знала да није довољно добро. Након одређеног времена сам схватила да морам другачије да приступим припремању програма. Решила сам да боље припремим програм за следећу годину. Договорила сам се са колегиницом Весном, наставником музичке културе, да припремимо чајанку на тему музика. То је био искорак у непознато, мој излазак из зоне комфора. Колегиница је припремила децу до перфекције, гласовно и музички усклађени, добар одабир деце, солидна конферанса коју сам написала. Све је прошло боље него што сам очекивала. Обузео ме је ентузијазам и следеће године сам припремала чајанку на тему филма и филмске музике која је добро прошла, као и наредне. Али бих издвојила Чајанку коју смо припремали за мали јубилеј петоггодишњице нашег постојања. Тема чајанке је била пародија на доделу Оскара. Плашила сам се да ли ће ме ученици разузмети, али они су мајсторски спровели моју идеју у дело, чак су и сами смишљали дијалоге. Сећам се пуне сале, коментара, смеха и позитвне енергије. Знала сам. Успела сам. Оставили смо утисак, покренули смо се. Видела сам своје ученике другим очима. Доказали су да много могу, кад им пружимо прилику, да су креативни, слободни и напредни. Било је ту још много година рада, дана проведених у свечаној сали, смеха, свађа, расправа, али увек смислених. Након чајанке 2017. где смо одали част Шекспиру схватила сам да је често добро да моје сулуде идеје обуздају и моје колегинице Маја Дукић и Данијела Милошевић. Рад у школи донео је рад на себи. Успела сам да неке примедбе не доживљавам лично, да победим сујету и прихватам идеје других, развијам сарадњу са колегама. Захваљујући њима ја данас овако размишљам и бескрајно им хвала на томе. Ове године славимао десет година чајанке. Тема Понос и предрасуде. Ове године се окупљамо сви ученици који су већ учествовали на чајанкама и они који ће први пут учествовати. Ако помислите да је ово за нас превелики залогај, запамтите да трајемо десет година, да планирамо баш још толико да трајемо. Припрема се сцена чувеног дворца, шију се костими, увежбава се текст, укратко… спремамо се. Сви сте позвани. Добродошли!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com