Реч учитеља

Ка васпитању и образовању

Стара је истина да је учење процес који траје док смо живи. Важно је да знамо да смо данас, у духовном смислу, богатији него јуче. Остаћемо на крају свог живота и недовољно образовани и недовољно васпитани… Управо због тога не могу да разумем коментаре, који нису малобројни, на тему учитељских плата, као и опаске да би и учитељи боље радили када би били боље плаћени.

Када сам се опредељивала за ово занимање водила ме је љубав према учитељској професији. Имала сам на уму своје учитеље, вредне, предане, истинске педагоге, људске громаде. Они су ми били и остали узор. Са њима желим да се поистоветим. Да ли бих била боља учитељица када бих била више плаћена? Са чиме желим да се поистоветим…?

Једнаки ентузијазам и енергију сам имала и када сам добила своје прво радно место (Микуловац, 15 ученика, четири разреда) и сада када сам у центалној градској школи, на три минута од стана. Једнаки ентузијазам и енергију сам имала и када сам устајала у 5 сати ујутру, спремала своју децу за вртић, чекала аутобус и носила клавијатуре и енциклопедије у школу, и сада када сам после 20 година радног искуства већ ,,стари“ радник технички опремљене школе. Ништа се код мене није променило.

Ко може да каже и одреди: За оволику плату радићеш оволико. Ваљда радиш по својој савести. Зато си учитељ. Колика ти је савест, толики си и учитељ. Не треба ми друга мерна јединица. Зато на уму имам оне предане, вредне и велике људе који су ме својим улагањем у моје васпитање и образовање задужили. На уму имам и људе који гледају у мене свакога дана у учионици. Они такође треба да постану вредни, радни и предани, а како ће ако ја своју преданост и квалитет условљавам новчаним износом. „Е, сад ћу бити предана 20 мин, а осталих 25 нећу.“ Нисам онда ја за тај посао…

Нисам ја ПЛАЋЕНА да будем учитељица. Ја сам ОДАБРАЛА да будем учитељица. Не радим на норму. Како би се тек платили неки просветари! Оно што неки ентузијасти раде и остварују за дивљење је и не налази се на њиховој радној листи. Високо превазилази материјалне вредности… И они су ми узор. А, хвала Богу, има их.

И на крају, а једнако важно, бити учитељица подразумева да сам друштвено одговорна личност. Одговорна сам за своје понашање у школи, на улици, на друштвеним мрежама, у продавници, на плажи… Јер, бити учитељ није занимање. То је начин живота. Он се стиче сталним учењем. И, увек (на срећу) можеш бити бољи. За почетак, довољно је да си поносан на себе. Или јеси, или ниси…

Љиљана Соколовић, учитељица

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com