Постоји тренутак у наставничком животу када се схвати да не може све да стане у дневник.
Мислим на невидљиви, наставнички дневник, а не на електронски, који уме да буде строжи од разредног старешине и мање расположен од ученика у понедељак ујутру. У тај дневник улазе погледи ученика који су коначно нешто разумели, реченице које су нас изненадиле, радови који су прерасли задатак, представе после којих се разговарало и на часовима, гости који су ученицима отворили нова питања, излети, пројекти, грешке, смех, понекад и тишина која говори више од сваког одговора.
После 39 година у настави српског језика и књижевности, деветнаест у српском школском систему и двадесет у Француској школи у Београду, схватила сам да тај дневник не може да остане само у фолдерима, кутијама, фотографијама, старим припремама и мом памћењу.
А памћење, да се не лажемо, уме да буде варљиво.
Тако је настао сајт „Без по муке — од учионице до вештачке интелигенције“; као покушај да се дуг наставнички рад среди, повеже и остави на месту на коме може бити користан и другима.
Сајт има неколико целина, али у суштини говори о истом: о школи као живом простору. О месту где се језик учи и да би се мислило прецизније. Где је књижевност разговор са светом, а не списак лектире. Где је ученички рад понекад и мало откриће.
Део сајта посвећен је приручнику „Без по муке иде нам од руке“, који сам написала са Љиљаном Јовић још 1992. године. Тај приручник је настао из једноставне наставничке потребе: како да граматику приближимо ученицима да је не доживе као казну што су се родили на српском језику. У њему су врсте речи постале прсти на рукама, служба речи у реченици претворила се у Левис 501 (levi’s 501), а правила су сишла са катедре и села ближе ученику.
Данас се приручник враћа у новом облику. Свет у коме деца уче променио се. Уџбеник, свеска, табла и креда нису нестали, али више нису сами. Поред њих стоје телефон, екран, претраживач, вештачка интелигенција и готов одговор који стиже пре него што је ученик стигао да постави добро питање.
А ту почиње нови наставнички посао.
Вештачка интелигенција је ушла у школу. Нисмо је позвали на велика звона, али је дошла. Ученици је користе, родитељи је користе, наставници је испробавају, понекад радознало, понекад са страхом, понекад са оном реченицом: „Само ми је још то требало.“
Разумем све три реакције.
И сама сам почела од питања, не од одушевљења. Шта овај алат уме? Где греши? Где помаже? Када нас успављује? Како да га користимо, а да не престанемо да размишљамо? Како да ученику објаснимо да није проблем ако му ВИ помогне, али јесте проблем ако он више не уме да процени шта је добио?
Зато сам у Француској школи водила секцију о вештачкој интелигенцији. Са ученицима сам разговарала о промптовима, халуцинацијама, изворима, приватности, пристрасности, сликама, видео-радовима и оном најважнијем: човек мора да остане аутор. Аутор питања. Аутор избора. Аутор провере. Аутор последње реченице.
Није циљ да ученик научи како да машина уради домаћи уместо њега. Циљ је да научи да постави боље питање, препозна нетачан одговор, провери извор и сачува свој глас.
На сајту постоји и део који се зове „Учионица за памћење“. То ми је, признајем, најличнији део. Ту су пројекти, гости, позоришта, излети, ученички радови, размене одељења, хуманитарне акције и мали трагови једне наставе која је често излазила из учионице. Добар час понекад тражи врата да изађе напоље.
Ученици су правили интерактивне радове, собе за бежање, квизове, презентације, таблоидне обраде класике. Разговарали су са писцима, новинарима, судијама, уметницима. Ишли су у позоришта, музеје, библиотеке, на путовања. Све то била је настава у пунијем облику.
Српски језик и књижевност је предмет који се наставља у разговору, у медијима, у јавном говору, у поруци коју шаљемо, у питању које постављамо, у томе да ли умемо да разликујемо чињеницу од утиска и лепу реченицу од празне.
Зато ми је било важно да сајт не буде пука биографија. Биографија каже где је човек радио. Архив показује шта је радио. А наставнику је архив важан. Да се види да школа није само план и програм, него низ живих сусрета који остављају траг.
На сајту су и обуке које сада држим за наставнике, школе, тимове и организације. Али и ту полазим од истог принципа: алат није важнији од човека. Вештачка интелигенција може да помогне у припреми часа, прављењу материјала, диференцијацији, комуникацији, анализи текста, плановима и идејама. Може да уштеди време. А наставнику је време у категорији ретких природних богатстава.
Ипак (срећом?) ВИ не зна наше ученике. Не зна атмосферу у одељењу. Не зна да је неко тог дана дошао тужан, да неко ћути јер се плаши да не погреши, да неко прави шалу баш онда када му је најпотребнија пажња. То зна наставник.
Зато ВИ у настави не сме да буде замена за наставника. Може да буде помоћник. Добар, брз, понекад изненађујуће користан, понекад самоуверено погрешан. Помоћник, не господар часа.
Можда је баш то разлог што сам пожелела да овај сајт постоји. –Он је покушај да се покаже један могући наставнички пут: од креде и папира до дигиталних алата; од приручника из 1992. до вештачке интелигенције; од учионице до јавног простора; од старог дневника до новог поглавља.
Што ми је посебно важно, добра школа памти оно што је вредело и додаје оно што је потребно. Нема ту приче: „Све старо баците, сад долази ново.“ Напротив.
Ако смо некада тражили да препричају лектиру, данас ћемо можда тражити да препознају где је алгоритам промашио смисао. Ако смо некада исправљали правопис у свесци, данас морамо да објаснимо да је правилно писање и део дигиталне одговорности.
Језик који остављамо на интернету такође некога учи. Па и машине.
На крају, сајт је за мене врста прелаза. Затвара се један наставнички дневник, али се не затвара учионица. Она само мења облик. Нешто од ње прелази у приручник, нешто у обуке, нешто у Инстаграм објаве, нешто у разговоре са наставницима, родитељима и ученицима.
А нешто, надам се, остаје тамо где је најважније — у главама оних који су једном, на неком часу, схватили да знање није мука када му приђемо са праве стране.
Без по муке, ако је могуће.
А ако није баш увек без муке — онда бар без панике.
Сајт је настао као мали наставнички архив, али и као место са кога почиње мој следећи рад: обуке за школе, наставнике и тимове који желе да вештачку интелигенцију користе промишљено, практично и без панике. Кога занима, може да завири овде.
Оливера Потић
професор српског језика и књижевности
(Фотографија преузета са Фејсбук профила)
