Ја сам Јелена. Заправо, учитељица Јелена. Радим у сеоској школи надомак Прокупља. Обожавам децу и свој позив.
Ја сам та која се дајем у потпуности, која припремам наставу по пар сати, та која не воли распуст и једва чека сваки нови дан у школи. Ја сам та која ужива да буде учитељ и која своју професију никада не би мењала ни за шта на свету.
Шетајући градом пре пар дана срела сам своју разредну из основне школе Стевану Стојановић, професора историје. Историју и нисам волела, али њу сам обожавала. Заправо видела сам је кроз прозор аутомобила. За тренутак сам хтела да застанем, да јој приђем, па сам се повукла као некад. У моменту сам се вратила много година уназад и постала ђак.
Господственог држања тада, госпоственог држања сада одавала је и одаје снагу правог, старог професора.
Увек је била прави професор.
И дан данас ми у ушима одзвања њено „Гвозденовићева…“ када жели да ми скрене пажњу на нешто.
Искрено, била сам добар ђак, али врдалама. Несташко. Милион слика пролетело ми је кроз главу и вратило ме у ђачко доба. Доба када смо моја Жаклина и ја биле деца, доба када смо биле ученице Основне школе „Никодије Стојановић Татко“ и део нераздвојне дружине 8/3.
Да наставим… изађох из аута и кренух у шетњу са ћеркама, кад моја разредна, пензионерски, седи на клупи у парку. Кажем деци да крену за мном и приђем.
Остарела је, али још увек одаје снагу строгог професора. Обрадова се кад ме виде. Устаде да се поздравимо. Загрлих је као мајку. Беше ми баш драго.
Била је строга и праведна. И ништа нам није фалило када би нас добронамерно изгрдила, када би нам скренула пажњу на нешто што није исправно, када би нам указала на праве животне вредности и на то да нас живот неће увек мазити, када би нас казнила за несташлук или не извршене дужности редара… И никад нико од наших родитеља није дошао у школу да пита зашто је неко од нас кажњен или је добио слабу оцену. Руку на срце, није имала потребе за тим. Врло ретко. Били смо послушни и поштовали смо је.
А онда се, на трен вратим у садашњост, и запитам: „Куда плови овај брод?“
Шта се дешава са нашим образовањем и нашим школама, где је отишло оно поштовање професора, где су се сакрила културна деца, лепи манири, где је оно време када је професор био све у једној учионици и када су важила правила школе, где су ученици, ђаци? Данас имамо децу која иду у школу и родитеље (част изузецима) који себи дају за право да уђу у нечију учионицу и оцене квалитет нечијег рада, а да немају ни трунку компетенције за то. Како може неко ко није у водама образовања оценити рад једног професора и одакле право некоме да буде судија?
Да је професор професор, као некада, да је учитељ учитељ, као некада и деца би била ученици.
Поново кажем, ја дајем максимум од себе. Ученике гледам као своју децу. Наставне садржаје обрађујем тако да они у томе уживају и да могу напредовати по својим могућностима. Моја школа је једно пријатно место у којој они желе да бораве.
И не сумњам у рад својих колега. Свако ради онако како најбоље уме. И свуда су деца деца. Али…учитељ нема право…
А ми, наша генерација… Били смо послушни и постали смо дивни људи. Већина нас.
Опростисмо се уз обећање да ћу је, кад буде желела, повести у своју школу. Пожелела је да види како ради њен ђак и, наравно, испунићемо жељу.
Учинићу све да се у мојој школи осети пријатно и пожељно.
Хвала на свему, разредна!
