Мојим бившим ђацима (Емилији, Мартини, Срећку, Урошу, Николи, Вељку и Немањи) на крају осмог разреда 2019. године
Беше то године две хиљаде једанаесте.
Дођоше код мене уплашени птићи мали,
тек изашли из гнезда, тек научили да лете.
О животу мало тога су знали.
Видим, ножице дрхтаве, крила нејака и мала;
треба им дати снаге, треба их ојачати.
Са овим птићима то ће ићи лако, одмах сам знала.
У очима им читам да ће без по муке живот спознати.
Када ти родитељи своје чедо повере
знаш да је на теби одговорност велика;
а ови младунци, схватили сте без провере,
младунци су најсавршенијег бића – човека.
У авантуру звану основна школа кренуше,
слова усвојише и читање без по муке.
Прве математичке појмове с лакоћом научише.
Све су то постигле њихове паметне главе и вредне руке.
Пролазе дани, дечица расту, постају паметнија, јачају,
пред мојим очима се у одговорне људе претварају.
и док дланом о длан, дође онај дан,
дан нашег растанка, сузама окупан.
Растанак од ове дечице тешко ми је пао,
али у дубини душе свако од нас је знао
да ћемо у истој школској згради бити
и још четири године се поздрављати и дружити.
Осим туге, обузимало ме је осећање задовољства и среће
што ови примерни дечаци и девојчице моје
ни једне животне препреке се не боје
јер су искористили све потенцијале своје.
А време неумољиво лети, године некуд журе,
док се дружимо и поздрављамо, ја гледам поносна
како од дечака и девојчица постају момци и цуре,
за живот спремни, погледа бистра, лица насмејана.
С тугом у срцу морам вам рећи сада:
„Драга децо моја, срећан вам пут!
Неће увек бити лако, није увек цвећем посут,
ал’ нека вас никад не напусте вера и нада.
У срцу ваше учитељице постоји један кутак
само за вашу екипу резервисан.
И ако вам наиђе у животу тежак тренутак,
нека вам то да снаге да победите и такав дан.
Верујем у вас, у вашу упорност и знање,
да постанете људи који заслужују поштовање.
Ви уливате наду да школство будућност има.
„Мој сте понос, одувек и заувек“ на крају поручујем свима.“
Ваша учитељица Љиљана Пејчић
