Реч учитеља

О ЂАЧКОМ ДОБУ И ПАНДЕМИЈИ

Већина нас сматра да је најлепши период живота детињство и школско доба јер се деца у том периоду упознају, играју, друже и свакога дана науче нешто ново, корисно, применљиво у свакодневном животу. Међутим пандемија коронавирусом је пуно тога променила, и дечје животе, али и животе одраслих, тј, њихових родитеља, бака, дека. Због свих промена које су присутне на глобалном нивоу, приметила сам да су деца склона низу различитих осећања, од првобитне радости што не морају свакога дана у школу, а затим и досаде и анксиозности јер велики део времена проводе код куће нерадо избегавајући окупљања, рођендане, дружења као раније. Ако су родитељи уплашени, напети и превише забринути за своје и здравље своје деце, није ретко да та осећања пренесу и на своје предшколце или школарце. Слажем се да за све постоји период адаптације за било какве промене у животу и да не треба одмах паничити ако родитељ примети необично понашање своје деце. Међутим, ако то понашање, стање потраје и више од месец дана и родитељ примети да дете нема концентацију док слуша онлајн наставу или учи лекцију, постиже слабије резултате него уобичајено, слабо спава, веома мало једе – сматрам да родитељ треба нешто да предузме и обрати се за помоћ стручном лицу, најчешће школском психологу који је увек ту за свако дете да пружи подршку и помогне у свом домену. Понекад и превише времена испред рачунара, поред школских обавеза односно наставе на даљину, читања занимљивих садржаја, играња игрица и време проведено на друштвеним мрежама, кад се све удружи буде превише за једног основца и може негативно да се одрази на понашање детета у кући и ученика „у школи“. Зато је и задатак родитеља да пропрате колико времена деца проводе квалитетно за рачунаром – тражећи неке информације за потребе домаћих задатака, а колико времена „бацају“ зевајући у телефон. Децу треба учити да буду умерена у свему и да умеју да испланирају време за учење, време за одмор, време за њихове омиљене активности, нпр. слушање музике, гледање филмова, неки хоби, као и за дружење и разговор са укућанима како би здравије расла, осећала се боље и лакше прихватила новонастале услове живота. Сада је и прилика да се родитељи и деца зближе и још боље упознају и не оставе места за свађе, несугласице и нетрпељивост. Деци млађег школског узраста тешко пада то што не могу као некада да се окупљају и друже са вршњацима у парковима, школским двориштима и играоницама, као и да се грле и несметано састају. Морамо их разумети, јер им није лако. Исто важи и за децу старијег школског узраста и одрасле који се труде да то не покажу. Децу треба одвратити од ријалити програма, јутјубера и нископродуктивних серија. Треба их подстицати да уче и да се образују, јер им знање нико не може одузети. Не дозволимо деци да буду пасивна, незаинтересована и да стагнирају, јер је знање њихово оружје које ће им обезбедити егзистенцију у животу.

Јелена Ђорђевић, проф. разредне наставе
ОШ „Милић Ракић Мирко“ , ИО у Бајчинцу