Чињеница је да је 21. век донео неке нове изазове у васпитању деце и да се данашњи родитељ са њима треба суочити и изборити. Родитељ 21. века учи нове вештине и стиче знања која му помажу да ефикасније одгаја своју децу и буде довољно добар родитељ. Данашњи родитељ жели да се осећа добро, да буде задовољан и смирен, јер је свестан тога да само ако је код њега све у реду – дете може бити срећно.
Деца у раном календарском узрасту, већ око друге године почињу да испитују шта могу и колико могу, покушавајући да померају постављене родитељске границе. У неким ситуацијама родитељи нису сигурни шта треба да ураде, а довољно је само да поступе на добар начин. Ситуација у којој дете покушава да дохвати стаклену чинију са јагодама и не реагује на родитељско „не“, родитељ има две могућности, два избора – да дозволи да дете узме стаклену чинију с јагодама и повреди се ако је којим случајем поломи или да чинију с воћем подигне на неко недоступно место на које дете неће моћи да је дохвати. Дете које не добије оно што жели, љути се, плаче, може да буде и агресивно или да се повуче и осећа разочарано. И родитељ и дете се љуте, дете због родитеља што нешто није дозволио, а родитељ због дететовог понашања. Важно је да родитељ остане доследан до краја и да се држи постављених граница. Код постављања граница родитељ мора бити креативан и мудар како не би изгубио ауторитет, као ни отворену, искрену комуникацију са дететом. Када родитељ жели да казни своје дете треба да се труди да истраје у казни. Наравно да не треба да претерује у кажњавању, боље је да казна буде блажа и да родитељ истраје у њој, него да казна буде изузетно тешка и да родитељ у једном моменту попусти. Нереално је казнити дете да не сме да излази напоље да се игра недељу дана, веће дете да не сме да користи телефон за игрице десет дана, да не сме да иде ни на један рођендан у наредних два месеца. Много је то. Још је већи проблем ако дете већ другог-трећег дана упорно моли да изађе напоље да се игра, уз обећање да се то неко понашање неће више поновити и родитељ попусти – значи да родитељ у кажњавању није доследан. Из овога се да закључити да ако желимо да казнимо дете, боље је да смислимо блажу казну и останемо доследни до краја, него да урадимо супротно и будемо недоследни. Деци су потребне границе и захваљујући њима деца обликују свој идентитет и доживљај о себи. Не треба се плашити да нас деца неће волети ако останемо доследни до краја. Важно је да са дететом изградимо стабилан однос, да научимо дете да нам верује и да живи у уверењу да увек може да се ослони на родитеље, јер су они његови најбољи пријатељи. Није лако бити добар родитељ, јер пуно тога не знамо и целог живота учимо.
Када родитељ одлучи да критикује своје дете јер дете нешто није урадило како треба, увек треба да има на уму да то не ради за столом, за време оброка, нити пре спавања. Критика лоше утиче и на одраслог у овим ситуацијама, а наравно исто и на децу, јер критика ствара напетост и љутњу. Критика ремети основне потребе деце – исхрану и сан. Ако желимо да дете лепо и мирно спава, да не прескаче оброке и да се лепо храни водићемо рачуна када је упућујемо. Циљ сваког родитеља је да научи своје дете шта је добро, шта није добро, да га осамостали и омогући му да стиче нова знања.
Деци је потребан загрљај родитеља, љубав, охрабрење у неким тренуцима кроз која деца пролазе. Загрљај између родитеља и детета је процес размене искрене обостране љубави. Децу треба грлити и када одрасту, јер загрљајем љубав расте, а уједно и имунитет јача.
Јелена Ђорђевић, проф. разр. наставе, 21 година радног искуства
(Мајка две тинејџерке од непуних 17 и 14 година)
