ПРОЈЕКАТ (РЕАЛИЗОВАН СА УЧЕНИЦИМА ПРВОГ И ТРЕЋЕГ РАЗРЕДА И ЊИХОВИМ РОДИТЕЉИМА) О КОСИДБИ И ЖЕТВИ НЕКАДА У ЛУЖНИЧКОЈ ДОЛИНИ
Пројекат је замишљен да се реализује у периду март-јун 2020. године али ванредно стање у нашој земљи изазвано корона вирусом нас је натерало да реализујемо пројекат према могућностима „школе на даљину“. Нисмо реализовали део пројекта који се односи на изложбу предмета коришћених током косидбе и жетве али су деца предмете видела јер их свака кућа још увек има и негде на тавану чува (угледале су те пољопривредне алатке поново, захваљујући овом пројекту, „светлост дана“). Нисмо учили у школи ни најпознатију песму жетелачку из овог краја али су им песму певале баке, што је и за баке и за унуке био посебан доживљај. Остале етапе пројекта: Приче о житарицама, Приче о косидби, жетви и моби, „Приони мобо за лада…“ (жетелачка песма из овог краја), Заборављени занати, Чаканац, барадак, баквица… (речник косаца) су реализоване уз свесрдну помоћ родитеља али и бака и дека, родбине и комшија. Сви су били укључени, и поново се са сетом, вратили у нека давно прохујала времена. Циљеви пројекта су били: сачувати од заборава начин обављања косидбе и жетве у нашем крају, упознати ученике са начином обављања тежих пољопривредних послова, али ручно, без употребе механизације и са пољопривредним алаткама које су се некада користиле, богаћење ученичког речника речима које су се користиле током жетве и косидбе, прикупљање лирских жетелачких песама као и песама које су се певале на косидби, жетви и моби.
Директни корисници пројекта су ученици из Рибашевине (ученици првог и трећег разреда), који су се упознали са пољопривредним радовима који су се некада на селу обављали ручно, били напорни и тешки, радили се из дана у дан али се започињали песмом и завршавали игром. Индиректни корисник пројекта је локална заједница јер се многи становници Лужничке долине и данас сећају жетви и моба. Неки су били и директни учесници, или као косци или жетеоци или су били мали па им је обавеза била да доносе косцима и жетеоцима воду или да мамама и бакама помажу у кухињи у припреми јела за тридесетак и више људи. Причом о тим давним временима оживеће и њихова сећања и њихове успомене и сетиће се: ашчија, бардака, венца од пшенице, гумбура, домаћина, ђевојки, жетви, зачеља, игранки, јаких руку жетелаца, косибаша, лампи, моби, надметања, њива, ока, пинокота, руковети, снопова, трубача, ћемана, ужета, фењера и фрула, хлеба, цике, чаканца, џебане и шљивовице… Свако је сакупио нешто од материјала везаног за жетву или косидбу а онда смо их размењивали и сви били ангажовани: тражили смо потребне пољопривредне алатке, бардаке, речи песама које су се певале, затурену бакину ношњу и црно белу фотографију, чаканац и баквицу, фотографисали деде и комшије како косе или откивају косу,… Мисли су нам биле окренуте нечему занимљивом (а не корона вирусу), време је брже пролазило а ми сви заједно се осећали поносно што део наше традиције није заборављен и што знамо ко смо… И најважније, поново у живот вратили неке заборављене обичаје, речи, песме… и потомцима испричали причу о животу предака.
