УВЕК И СВУДА – МОЈИ
Сећање навире… Невена, Јован,
Назмија, Барбарита и Богдан
били су ђаци моји
и то и даље стоји.
Када расту и стасају уз вас,
када их пратите из часа у час,
заједно се радујете успесима,
новинама, весељима, рођенданима,
Онда вас брзо и лако освоје
осмехом, гестом, несташлуцима.
Учисмо слова, рачун и боје,
права и обавезе своје,
биљке и животиње, врсте и родове,
облике, мере, села, градове…
А време иде, године пролазе.
Ми смо обузети својим радом.
Нови разреди и септембри долазе
и четврти разред нам се привуче крадом.
И онда, такав је, ваљда, редослед
морамо се, на жалост, растати.
Опростисмо се уз лепе жеље,
поклоне и скривену сузу неку,
ал’ беше ту и разлога за весеље:
ви улазите у реку већу,
реку старијих разреда и нових знања.
Учитељица вам свима пожеле срећу,
а ви испунисте њена очекивања.
Сада одлазите из школе ове
да бијете неке битке нове.
У срцу – и туге и среће,
ал’ понос заузима место највеће.
Знам да имате завидно васпитање,
да сте стекли потребно знање,
да вам је екологија јача страна
и да напредујете свакога дана.
Ваша учитељица вам поздрав шаље
да на свом путу стигнете што даље.
Љиљана Пејчић, учитељица
ОШ „Јован Аранђеловић“
Црвена Река
