Цезар је рекао да „кукавице умру много пута пре њихове стварне смрти“. Како се изборити са сопственим страховима и страховима својих најмилијих, свог детета, драгих пријатеља, деце коју образујеш и делимично васпитаваш?!
Све је некако деловало нормално… Живот се одвијао и текао неким својим токовима. Појавио се страшни вирус који носи много живота. Искуснији и паметнији кажу да се страхови ублажавају тако што се информишеш, сазнајеш, истражујеш… То сам и учинила, тражила, читала, истраживала. На том путу информација сусрела сам се са поприлично супротним информацијама. А онда је настала фаза – коме веровати? Покушала сам у мору информација да нађем „праву меру“ и наставила да живим својим животом.
Болела су ме уплашена лица деце и родитеља последње недеље рада у школи. Смиривала сам ситуацију колико је то било могуће спроводећи све мере безбедности њиховог здравља.
Затим наступа период „рада на даљину“ у коме се први пут налазим. Обучавам истовремено себе, децу и родитеље и трудим се да свима олакшам (осим себи), тако да ми радно време траје по 16 часова дневно.
Нема везе, могу ја то.
У исто време код куће је лично дете које у овој школској години завршава основну школу, мали матурант, који треба да упише средњу школу. Помоћи њему, око његових школских обавеза али треба набавити и оне дневне потребштине, скувати, опрати, средити кућу, извести пса и уклопити се у полицијски час.
Нема везе, могу ја то.
У тим кратким изласцима из куће, чујем баш свашта о сопственој струци, како нас има оваквих и онаквих, како преоптерећујемо децу, како немамо разумевања и слуха за исту ту децу. Покушавам да браним струку објашњењем да је све ово ново и страно и да ће временом све доћи на своје, али с тежином у души и оним горким укусом у устима.
Нема везе, могу ја то.
Много је обавеза, кратак ми је дан, али… Шта је проблем – пробудим се у раним јутарњим часовима, око пет и стижем све. Када се све умири, седнем, погледам ученичке радове, дам коментар, упутства за даљи рад.
Нема везе, могу ја то.
У маленој згради у којој живим припадам „млађој“ категорији људи, па је ред да се помогне овим старијим људима. Нас пар оптимиста (из исте зграде) имамо вибер групу „волонтери“ преко које делимо задужења.
Нема везе, могу ја то.
Увече када СВЕ ТО позавршавам лако заспим. Но сан траје врло кратко. Размишљања су јача. Затим дође јутро, главобоља, па опет све из почетка.
Нема везе, могу ја то.
Само, како дани пролазе схватам да много тога ипак не могу. Не могу променити свет. Не могу зауставити болест, али се могу трудити да у некој ближој будућности живим живот мало другачије, много тога не планирати, а много више живети као да је сваки дан последњи чинећи себи и људима око себе ситна задовољства.
„Најважнија људска тежња је тежња за моралношћу у нашем деловању. Наша унутрашња равнотежа, чак и наша егзистенција зависи о томе. Једино моралност у нашем деловању може дати лепоту и достојанство нашем животу.“ (Ајнштајн)
Odlicno, Natasa