У току је наша уобичајена активност којом започинемо радни дан – Јутарњи састанак. Тема: „Коме је помоћ најпотребнија?“ Било је занимљивих и духовитих одговора, али смо се већином сложили да је помоћ најпотребнија старим и болесним људима и малој дјеци. Из дате приче се створила идеја да обрадујемо наше другаре. То су дјечица са посебним потребама која наставу похађају у нашој школи, у учионици преко пута наше. Направили смо одјељењску честитку, спремили мале поклончиће за них 13 и све то спаковали у посебно припремљену кутију. Тај мали дар смо одлучили да им уручимо 3. децембра када се обиљежава Дан особа са инвалидитетом. Датум злата вриједан, датум који указује да смо сви једнаки без обзира на међусобне разлике, да се сви требамо узајамно поштовати и помагати јер сви смо исти. Живот је кратак, треба га испунити најљепшим стварима, обојити најсјајнијим бојама, проткати ситницама које значе љубав и повјерење.
Тог 3. децембра је владала нека тиха еуфорија у нашем одјељењу. Иако мали, знали смо да чинимо неку величанствену ствар. Да, величанствену. Ситницом мамимо осмијехе и радост других, а то је највећа награда и сатисфакција живота. Мислимо да смо у томе, бар дјелимично, успјели. Тихо, у колони по двоје, смо ушетали у учионицу наших другара заједно са својим учитељем и својом васпитачицом. Топло смо их поздравили, пожељели им све најбоље, оставили мали дар, обећали сусрете у неко скорије вријеме опет и поручили да су ОНИ међу НАМА, да их ВИДИМО, ЧУЈЕМО и ОСЈЕЋАМО и да имају нашу безрезервну ПОДРШКУ. Можда смо по узрасту малени, али срцем нијесмо, а срце говори много тога. Искра радости у очима другара нам је била доказ да смо успјели у својој мисији. Топло нас дочекали заједно са својим дивним и срдачним наставницама, осмијехивали се, махали ручицама… Вратили смо се у нашу учионицу некако свечано, поносно, са топлином у срцима, богатији за још једно животно искуство, оплемењенији за ново пријатељство.
За ново полугодиште спремамо нову посјету нашим другарима чији садржај већ сада осмишљавамо, а да ли јој се радујемо је сувишно питати. Свакако ће то бити дружење на обострано задовољство.
Дробнак Горан, професор разредне наставе
