ПредстављамоРегионална сарадња

КРАДЉИВАЦ ТРЕНУТАКА

Представљамо вам радове Кирила Димова, 15 година, из клуба „Светла у сенци“, град Казанлак, Бугарска. Већ неколико година пратимо Кирилов развој и дивимо се његовим свестраним талентима, који његову појаву осликавају у разнобојни мозаик. Као „крадљивац тренутака“, наш тим је прикупио неколико „комадића“ његовог света. Верујемо да ће вас заразити својом виталношћу и врхунским осећајем за лепоту.

Зовем се Кирил Димов, имам 15 година и бавим се креативним писањем, сликањем и спортским плесовима. Откад знам за себе, посећујем клуб „Светла у сенци“ при Општинском дечјем комплексу „Св Иван Рилски “, град Казанлак. Имао сам око 4 године када сам први пут снимио видео спот за клуб, а недуго након тога уписао сам се на спортски плес и сликање. Када сам кренуо у школу, своју адресу сам мешао са адресом дечијег комплекса, јер сам буквално тамо и живео. Научио сам се прецизности, раду и дисциплини, али такође сам схватио да је стварање забавно и да утиче на развој.

Учествујем као аутор и илустратор у свакој од последњих књига нашег књижевног клуба, а моја амбиција је да се бавим дизајном – специјалност коју ћу да студирам. Имам десетине награда са државних и међународних такмичења за књижевност, цртање и спортске плесове, али за мене је само учешће важније од резултата. Верујем да ће ми све што радим помоћи да постанем добра и корисна одрасла особа.

Слика Кирила Димова
КРАДЉИВАЦ ТРЕНУТАКА
Прича

Звао се Адам. Мршав дечак, женског лица, можда ученик петог разреда, а можда и старији, будући да у том узрасту дечаци изгледају непрепознатљиво. Неки нагло порасту, други остају мршави и мали, баш као и Адам. Такве сви исмевају. Нападају их, малтретирају и називају их ружним именима, све док им не сломе дух и не убију снове, до последње капи. Приметио сам да људи воле да демонстрирају своју супериорност од малих ногу. Што су им душе празније, демонстрација је снажнија.
Али да се вратим на Адама и његову машту.
Маштао је да има пријатеља.
Не много, не чак ни два, само једног, али правог, доброг пријатеља. Понекад се слабашни дечак прикрадао бучном друштву и вирио преко рамена дечака и девојчица.
Видео је како се забављају док гледају неки музички клип или како једна девојчица са чудном одећом која личи на ону коју смо виђали код манга јунака из јапанских филмова, црта нешто слично себи – наравно манга јуначића. Адам је гледао и одушевљавао се, маштао је да може да пева као његови идоли из клипа, да црта као ова занимљива девојчица, или да може, на пример, да трчи брзо као Тони из виших разреда…
Док је маштао Адам је сваку своју машту виђао као на филму. Замишљао је да је главни лик, чак је бирао и у којој ће одећи бити обучен како би био лепши на екрану.
Девојчица са лепим цртежима ишла је према њему полако. Лебдела је у успореном кадру и махала својим белим блоком за скицирање. Баш као на филму.
– Да ли желиш да те насликам у овом стилу? – упитала је она.
– Да наравно! Нацртај ме!- одговорио је срећно. Затим је дао идеју како да буде обучен и какве боје да су му очи и коса. Желео је да бар на цртежу изгледа већи и јачи.
Да је лепши, занимљивији … не као он сам. Ах, цртеж је био фантастичан и свидео се свој деци.
Други пут је Адам седео на ивичњаку, поред клупе на којој су деца јела своју ужину. Гледао је њихове шарене кутије са храном, скупе боце са водом са којима су се тукли или гађали док их не би улубили до непрепознатљивости. Тада су флаше постајале ружне, а кутије бескорисне, али нико то није примећивао. Никога није било брига.
Адам је записивао оно што је видео у дебелу, плаву свеску. Чинило му се веома важним, иако се бојао да је он једина особа на земљи која примећује такве ствари. Кадрове из живота других. Важне тренутке, којих се нико не сећа, али који говоре о човеку, говорећи све оно што ни он сам не зна о себи.
Адам је писао следеће: „Манга – девојка – слика младића у сакоу и са краватом. Он има огромне, зелене очи. Све нијансе зелене. Уста су му искривљена црта. Бесан је“. Или ово: „Манга – девојка – слика девојчицу са црвеном плетеницом. Њене плаве очи преплављене су белим сузама. Девојчица је лепа.“
О групи са видео снимком, Адам је написао: „Мешовита група, дечаци и девојчице. Гледају видео који ми се свиђа, али видео је тужан и смеју се. Они само убијају време“.
Понекад, када је остајао потпуно сам и није имао никога да гледа, Адам је читао из свеске. Ако би се мајка у том тренутку вратила кући с посла и ухватила га, увек би експлодирала:
-Адаме, време је да живиш свој живот! Доста си живео животе других.
-Ја сам крадљивац тренутака, мама! – одговарао је радујући се својој доброј идеји.
Прошлог Божића, међутим, пожелео је управо оно због чега је нападао мајку. Да има свој живот. Да нађе пријатеља!
Једнога дана необична сликарка се заустави тачно испред њега, измери га погледом и рече му:
-Хеј, немаш ништа против да те на брзину скицирам? Посебан си!
Адам је трепнуо, испала му је свеска и сагињући се да је узме одговори:
-Паааа, добро.
Тако је почело њихово пријатељство. Можда када ти сам и не тежиш да се претвараш у неког другог да би се допадао, пре или касније ћеш срести идеалну варијанту за једно невероватно пријатељство. Девојка је цртала, а дечко је причао о стварима које види код људи када је сам. Поделио је с њом чак и белешке из плаве свеске и она му је предложила да направе стрип. Требао је да напише сценарио, а цртежи ће бити њени.
Адам је наставио да говори. Даривао јој је своје украдене тренутке. Један по један. После је она почела да га учи да црта. Није више било украдених тренутака. Адам није желео да краде нове. Његов сан се остварио. Имао је бар једног пријатеља. Имао је свој живот и више није имао потребу да краде комаде туђих.

ДОЗВОЛА ЗА СНОВЕ

Кажу
нека тинејџер не хвата зјала,
наређују
да у школи све зна
траже
да на часу не буде одсутан,
одбијају
да верују да није лако
да је насмејан
срећан
и марљив
(када је у кавезу)
немаран власник
је друштво.
Панцир
је овај занос
у који се скривамо.
Зар вам не пада на памет –
то нисмо ми ?!
Одбијају
помоћ, када заиста тражиш.
Траже
да признаш шта ти је мало касније.
Наређују
да си насмејан, љубазан, да разумеш…
Кажу
„Ниси ни зашта!“ Не престају
да те вређају
нападају
поричу.
Чине то
„нежно“,
тако те воле.
Желим
да добијем у наше име
дозволу једну са овом песмом.
Дајте ми
с потписом, печатом, молим,
документ сањара.
Моја воља,
толико проста и толико јасна
је да маштам о светлој, дивној
будућности
нашој
и мојој,
која
ће без проблема донето детету
време
да се збуњује
и да се поправља,
време
да губи,
да греши
и да заборавља.
Једну дозволу
за машту-
хитно тражим!
Једну дозволу-
од грешака да се учим.

Превод са бугарског
Елизабета Георгиев

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com