У уторак 8. фебруарa са почетком у 20 сати у Малом позоришту „Душко Радовић“ биће изведена гостујућа представа за децу и одрасле „Можичек“.
Представа је настала у част обележавања 100 годишњице смрти словеначког композитора Јосипа Ипавца, у продукцији Балкан Денс Пројекта (Balkan Dance Project) у копродукцији Хише Културе Цеље, Фестивала Велење и Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије.
„МОЖИЧЕК“
РЕ:старт
Композитор: Јосип Ипавец
Кореограф: Гјергј Превази
Светло: Александер Плут
Играчи:
Мојца Мајцен
Бранко Митровић
Јакша Филиповац
Музичари:
Изток Коцен (клавир)
Урош Бичанин (виолина)
Зоран Бичанин (виолина)
Миха Фиршт (контрабас)
Можичек
Можичек
Композитор: Јосип Ипавец
Кореограф: Александар Илић
Драматургија: Нуша Комплет Пеперко
Сценографија: Матија Ковач
Костим: Александра Каровић
Светло: Александер Плут
Играчи:
Мојца Мајцен
Патриција Црнковић
Бранко Митровић
Јакша Филиповац
Музичари:
Изток Коцен (клавир)
Урош Бичанин (виолина)
Зоран Бичанин (виолина)
Миха Фиршт (контрабас)
Можичек у извођењу четири играча из Словеније, Србије и Босне и Херцеговине (Мојца Мајцен, Патриција Црнкович, Бранко Митровић и Јакша Филиповац) и четири музичара (Изток Коцен, Зоран Бичанин, Урош Бичанин и Миха Фиршт) остаје верна музичкој партитури и оригиналној поруци балета, који се у либрету заснива на традицији комедије дел арте (commedie dell’arte) и односу младих љубавника (Коломбина и Харлекин) и родитеља (Пјеро и Пјерета). „У савременој поставци овог балета, овог пута у кореографији Александра Илића, кореографија се базира на понуђеној дихотомоји односа млађи – старији, али се тај однос временом умножавао, где смо дошли до дихотомије – данас. Оригинални либрето Ипавца, када Харлекин оживљава из мушке лутке, такође нуди дихотомију између стварног и надреалног, а у жељи за новим, другачијим срећним крајем претвара нас у бескрајне могућности, оно што може крај овог балета и бити.“
Илић је истакао комуникативан театарски приступ који позива музичаре на плесну сцену и плесаче у оркестар, живу сценографију Матије Ковача, која простор дели на снове и стварност те живописне костиме Александре Каровић, који укључују и много реквизита и дуплираних елемената (руке, срце, цвеће…). Илић истиче, да на крају ипак „љубав увек победи“.
Као увод у централни део послужиће три плесне минијатуре са три кратке композиције Јосипа Ипавeца (Скерцо, Триглавска корачница и Аве Мариа), које је приредио албански кореограф Гјергј Превази. Како је Превази истакао, водећи принцип његовог рада био је РЕ: старт, нови почетак, који се бави историјском перспективом Ипавецових композиција данас, тако и новим почетком у остатку света изазваном епидемијом.
Прeтпремијера представе је изведена 2. децембра прошле године у Дому Културę Велење а премијера 27. децембра 2021. године у Словенском људском позоришту Цеље.
Из критикe:
(Парада плеса, Далиборка Подбој)
Плесна композиција Ре-Старт се испоставља као симпатичан увод у балетску причу; то је и сликовита метафора на тему одрастања, са духовито обележеним позицијама одмеравања снага, понављањем неуспелог старта и борбом за престижан циљ, све док јунаци не буду савладани, или заврше тренинг усмерен ка жељеном циљу.
Уметнички приступ ка садржају и фабулама четворице главних актера балета Можичек је духовит, кореографски богато исцртан у комбинацији невербалне комуникације у игри пантомиме која блиста у колажу са модерном плесном формом.
Балет Можичек у извођењу Balkan Dance Project-a отвара врата плесном стваралаштву, укључујући и садржајне компликације у светлу савремених дана, када љубавне авантуре могу бити бескрајан драматични извор младалачких и растућих срчаних прича, укључујући скривене емоције и страх од непознатог. И управо је то чар кратке плесно-музичке једночинке Можичек, која је увек изнова актуелна, заправо вечна у ткању садржаја о одрастању.
Из критике:
(СИЦИГ; Оља Илић)
Превазијев кореографски језик је изузетно тежак и сложен, заснован на непрестаним покушајима и грешкама, истрајности и очају који кроз грчеве и таласе допире до гледаоца, посебно до кичме, која је извор дрхтања целог тела и одашиљања импулса у шири простор. Плесачи Бранко Митровић и Јакша Филиповац, изузетно уиграни плесни пар, демонстрирали су бескрајне могућности људског тела у испољавању унутрашњих збивања. У својим „рестартовима” непрестано су покушавали да пронађу одговоре ко су и шта су, да ли су два независна ентитета или преплетени, надређени и подређени, можда раздвојени, али помажу једни другима. Ништа мање професионалан и еклектичан био је и плес Мојце Мајцен. Троје плесача интернизовали су кореографију до те мере да је постала део њиховог уметничког присуства.
Илићева кореографија стилски је наставила пут РЕ: старта, али у много лакшем духу и са већом динамиком међу извођачима. Ако су играчи у првом деловали као слике лутака напуњених хелијумом које се неконтролисано њишу у ваздуху, покрети у Илићевој кореографији најављивали су дрвенастост лутака, која је постепено оживљавала у ликовима Харлекина, Пјероте, Коломбине и Пјероте. Као глумци пантомиме, на сцену су се укључили и музичари који су на свој начин допринели осећају конфузије око љубавног троугла.
Додатну вредност представљао је камерни оркестар, који је плесачима омогућио директан контакт са музиком: плес настаје из музике, а музика долази из плеса. Занимљиво је како се Ипавецова музика спојила са сценским дешавања, за шта заслуге треба приписати и Изтоку Коцену, који је био повезујућа нит између увертире РЕ: старт и Можичка. Његовом вербалном везом, пантомимом и клавирском музиком, представе су оживеле као целина и подсетиле публику да је цоммедиа делл арте уметничко дело и да је њена порука пресудна.
