Самостална изложба фотографија Драгане Удовичић на којој ће бити представљени моменти из представа Београдског драмског позоришта под називом „Heaven is a place where nothing ever happens“ отвориће директор Београдског драмског позоришта Југ Радивојевић у уторак 16. јануара у 19 часова у Галерији „Анастас Јовановић“ Музеја примењене уметности (Вука Караџића 18). Поред ауторке на изложби ће се обратити и директрока Музеја примењене уметности Биљана Јотић.
Од глумаца ће присуствовати Милица Зарић, Милан Зарић, Никола Малбаша, Јана Милосављевић, Милена Васић, Ива Илинчић, Тамара Алексић, Стефан Радоњић, Иван Томић, Мина Ненадовић, Даниел Сич и редитељ Никола Љуца.
Од када знамо за постојање људског рода, знамо и за чињеницу и фасцинацију оним што нас окружује. Одатле и исконска потреба да забележимо тренутке који ће служити нама да не заборавимо, а наредним генерацијама да спознају прошлост. Прошло је јако много времена од цртежа у пећинама који представљају прва сећања тек оформљене врсте, до дефиниције нове гране уметности: фотографије. У скоро 200 година дугој историји фотографија је заинтересовала многе креативне појединце и пружила им могућност заустављања времена и чувања тренутка.
Постоји много врста фотографије, али без обзира на подврсту, увек представља уметнички чин и безрезервно буди у нама различите емоције које се преплићу са оним што је уметник хтео да каже. Највећа моћ фотографије је замрзавање времена и тренутака који причају најразличитије приче, понекад нас опчине, потчине, насмеју, пробуде носталгију или натерају на сузе. Суптилна моћ коју свесно не примећујемо, већ механички упијамо и реагујемо.
Инспирацију за тренутке тражимо свуда и на сваком месту, а свакако једно од најинспиративнијих јесте позориште. Позоришни чин је јединствен и неухватљив, јер са сваким новим извођењем представа је другачија, такође и глумци. Због свих својих посебности један од највећих изазова јесте радити позоришну фотографију. Од фотографисања проба, када секунде одлучују о добром кадру до портрета када је неопходно помирити потребе модела са потребама посла. То је чиста љубав према ономе чиме се бавимо.
Тако су се љубав према позоришту и фотографији спојили у нашој Драгани, која је и овај пут непогрешиво уклопила лепо и корисно: глумачки чин и лепоту тренутка емоције на задату тему представе. Оно што је компликовано, она је учинила да је лако, бележећи јединствена глумачка стања проузрокована различитим ликовима које играју из вечери у вече.
Заиста је изузетно уживање и искуство осетити представу кроз фотографије, посебно уколико је нисте гледали и заронили у свет маште. Као крајњи резултат верујем да ће ове упечатљиве фотографије инспирисати посетиоце да погледају представе и доживе комплетну катарзу спојем више уметничких чинова, а слике које ћемо сами фиксирати остаће нам заувек у сећању.
Срђан Обреновић
Извршни продуцент
Београдско драмско позориште
Од њеног настанка као фотографског жанра, који је претходио времену када је опрема омогућила фотографу да одлази у позориште и тамо снима, већ су глумци у костимима морали да долазе у његов атеље, намена позоришне фотографије је била првенствено документарна. Настајала је као забелешке важних момената, које би се затим користиле у промотивне сврхе, али и као сведочанство о конкретном позоришном остварењу, које је настављало да постоји дуго након што би представа престала да се изводи. Управо због тога су позоришне фотографије део многих музејских колекција посвећених историјатима позоришта. То је само један од разлога зашто фотографије Драгане Удовичић заслужују да буду изложене у Музеју примењене уметности. Други разлог, а на који посредно указује и чињеница да је Музеј за њихово излагање одабрао управо галерију названу по првом домаћем фотографу, Анастасу Јовановићу, је то што су радови ове ауторке превазишли домен документарног и што равноправно функционишу у домену уметничког. Ауторкино дугогодишње искуство у снимању позоришне фотографије, техничка савршеност и јединствена поетика, омогућили су јој да, поред тога што успешно ствара репродукцију позоришне представе, подједнако успешно дочарава и њену есенцију, њен дух, односно саму суштину емоције коју глумци преносе својим умећем. Њени крупни кадрови, посебно појединачни портрети рађени у црно-белој техници, у посматрачу изазивају читав спектар осећања, преко туге, беса, безнађа, зависти, поноса, усамљености, до среће, радости, љубави и очараности. У сусрету две уметности, позоришта и фотографије, Драгана Удовичић успева да створи дела таква у којој су обе подједнако присутне и међусобно се допуњују, дела која превазилазе значење само једне од њих.
др Ангелина Банковић
Музејска саветница
Музеј града Београда
- Драгана Удовичић је дипломирала филмску и тв камеру на Академији уметности у Београду 2014. године.
- Преко 20 година се професионално бави фотографијом радећи за многе дневне новине и магазине.
- Излагала је на неколико заједничких изложби у земљи и иностранству и више пута награђивана за своје фотографије.
- Снимила је неколико документарних и играних филмова.
- Последњих неколико година ради као официјелни фотограф Београдског драмског позоришта и Музеја примењене уметности.