У периоду од 20. до 27. марта обележава се и слави моћ позоришне уметности:
• Светски дан позоришта за децу и младе, 20. март
• Светски дан луткарства, 21. март
• Светски дан позоришта, 27. март
И сваки од ових важних датума има посебан значај и сваки се широм света обележава на различите начине. Одржавају се позоришне, драмске, луткарске радионице, изложбе, округли столови, параде, перформанси, читају поруке исткнутих уметника…
Позориште лутака ће поводом Светског дана позоришта за децу и младе и Светског дана луткарства у петак одржати луткарске радионице у Основној школи „Свети Сава“ и Основној школи „Његош“, док ће на матичној сцени Позоришта лутака ученици Основне школе „Ратко Вукићевић“ у два термина гледати представу „Бајка о рибару и рибици“, која ће бити изведена и у оквиру редовног репертоара у недељу у 11.30 ч.
Светски дан позоришта обележиће представа „Пут по свету на тротинету“ рађена по мотивима текста Тода Николетића, у режији Невене Димитиријевић, која ће имати своју претпремијеру у четвртак 26. марта у 18.00 часова, премијеру у петак 27. марта у 19.30 и први репризу у недељу 29. марта у 11.30 ч.
Светски дан позоришта за децу и младе – 20. март
Овај дан се обележава у организацији Међународне асоцијације позоришта за децу и младе АСИТЕЖ. Овогодишња кампања која прати овај датум одвија се под слоганом „Постављање дечјих права на сцену“ и користи прилику да подсети читаву светску заједницу на Конвенцију Уједињених нација о правима детета међу којима је свакако и право детета на квалитетно образовање и приступ уметничким садржајима. У питању је глобална кампања која истиче приоритет културе за сву децу и све младе људе.
У име светске АСИТЕЖ мреже пoруку је написала Сју Џајлс, председница, док је поруку у име националног АСИТЕЖ центра припремила Дуња Матић, драмска списатељица и драматуршкиња. У својој поруци Дуња се труди да пробуди сећања на наше прве сусрете са позориштем како бисмо освестили важност емоција које гајимо у себи и које ми данас, као позоришни радници преносимо на децу и младе.
УМЕТНОСТ СУСРЕТА
Светски дан позоришта за децу и младе — АССИТЕЖ Србија
Писање ове поруке велика је част и привилегија, али и разлог да се запитам шта та привилегија заправо значи. Можда још важније – коме она припада? Шта значи одлазак у позориште?
Данас, када свет често делује убрзано, расуто и заробљено у сликама које се смењују брже него што их разумемо, враћам се свом првом сусрету са позориштем. О њему у једном од састава код учитељице, кажем: „На великом, ружичастом плакату златним словима писало је Успавана лепотица. Ишла сам са мамом и сећам се да је у холу Позоришта младих било много деце, баш тамо где је тобоган. Било је много деце и бар дупло више одраслих. Једна девојчица је пала и почела да плаче. Када ми се чинило да више људи неће моћи да стане, док сам се лепо забављала разгледајући ципеле и фризуре, велика врата су се отворила и мама и ја смо ушле унутра. Још боље се сећам ишчекивања да почне представа. Сећам се да су лутке оставиле чудан утисак на мене, као да су ме истовремено и очаравале и разочаравале. Представа ми се јако свидела, али сам уместо лутака гледала глумице сакривене иза. Та представа учинила је да видим ствари другачије, оне праве, а не скривене.“
И сетим се да:
позориште није продавница да тамо случајно одеш
неко мора намерно тамо да те одведе
позориште није пропаганда иако носи скривене поруке
скривене поруке нису средство манипулације иако подстичу публику да мисли
позориште није само уметничка форма већ простор за разумевање
разумевање то је постављање питања без тражења одговора
позориште није привилегија
привилегија је посебна предност, а предност то је кад неко има
нешто што није доступно свима
публика није само посматрач
посматрање није гледање
позориште није приватно
то је самостално колективно искуство
заједничког стварања стварности.
позориште
то је разговор са светом без речи
право на машту
на мишљење
и слободу
у којој пристајемо да заједно слушамо друге
а чујемо сами себе.
Зато је важно да у свету расутом између ратова и информација постоји простор у којем само стојимо и постојимо једни са другима. Јер право на позориште није привилегија, то је право да заједно разумемо свет и пронађемо своје место у њему.
На Светски дан позоришта за децу и младе, подсетимо се да свако дете има право на овај сусрет – са причом, са другима и са собом.
Дуња Матић
драмска списатељица и драматуршкиња
Дуња Матић (1996), рођена у Новом Саду, студирала је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду.
Пише за позориште и телевизију. Ауторка је драма по којима су настале представе Балава (Хеартефацт & БеоАрт, 2018), Најнормалнији човек на свету (Народно позориште Суботица, 2022), Климакс (Хеартефацт, 2023) и Мистерија Душан Васиљев (Битеф театар, 2024, Атриум Скопје 2025). Као сценаристкиња радила је на ТВ серијама Група (Висион Теам, 2019) и Пасјача (Монада Продуцтион, 2025). Посебно је поносна на представу за децу и одрасле Гига прави море (Народно позориште „Тоша Јовановић”, 2023), која јој је отворила свет луткарског позоришта и проширила интересовања и маштања. За луткарску представу написала је драму за децу Сна, узвишена у оквиру резиденције за младе драмске ауторке EmpowerINK организоване од стране Фестивала еколошког позоришта за децу и младе, као и драму Зашто Рита скита? насталу у оквиру Которског фестивала позоришта за дјецу. У свом тренутном раду усмерена је ка даљем истраживању луткарства, спајању различитих жанрова и стилова, потрази за магичним и стварању за децу.
Светски дан луткарства – 21. март
Светски дан луткарства се обележава под покровотељством Међународне заједнице УНИМА која окупља људе из целог света који доприносе развоју луткарске уметности. Овогодишњу поруку, која ће по препоруци УНИМЕ бити објављена 21. марта, упућује малијски луткар и уметник Јаја Кулибали, велики мајстора афричког луткарства, приповедач, мађионичар и музичар.
Светски дан позоришта – 27. март
Светски дан позоришта се обележава под покривтељством Међународног позоришног института (International Theatre Institute – ITI). Славе га позоришта, позоришни професионалци, љубитељи позоришта, позоришни универзитети, академије и школе.
Сваке године једна изузетна личност из света позоришне уметности позвана је да припреми међународну поруку која се преводи на више од педесет језика, чита се десетинама хиљада гледалаца пре представа у позориштима широм света и штампа се у стотинама дневних новина. Ове године своја размишљања о теми позоришта и културе мира дели амерички глумац Вилем Дафо.
Порука за Светски дан позоришта 2026. године
Вилем Дафо, САД
Ја сам глумац, и то првенство познат као филмски глумац. Међутим, ја сам дубоко укорењен у позоришту. Био сам члан Вустер групе од 1977. до 2003. године, где сам радио на оригиналним представама у простору Тхе Перформинг Гараге у Њујорку, као и на турнејама широм света. Радио сам и са редитељима као што су Ричард Форман, Роберт Вилсон и Ромео Кастелучи. Данас сам уметнички директор Позоришног бијенала у Венецији. Та позиција, догађаји у свету и моја жеља да се вратим позоришном раду снажно су обликовали моју веру у позитивну снагу и значај позоришта.
На самом почетку ангажовања у Вустер групи, позоришној трупи из Њујорка, често се дешавало да нам на представе дође мали број гледалаца. Важило је правило да можемо да откажемо представу уколико има више људи у публици него на сцени. Али ми то никада нисмо учинили. Многи чланови трупе нису били школовани глумци, већ су долазили из различитих сфера и заједно стварали позориште – иако идеја да „представа мора да се настави“ није била наш прави мото, осећали смо обавезу да одржимо сусрет са публиком.
Често смо током дана имали пробе, а увече представљали материјал као рад у настајању. Понекад бисмо годинама радили на једној представи, док смо се издржавали турнејама са старијим представама. Вишегодишњи рад на некој поставци би ме умарао и пробе су ми понекад биле напорне, али то приказивање рада у настајању увек је било узбудљиво – чак и када би малобројна публика немилосрдно показала колико људи заиста занима оно што радимо. То ме је само подсећало да, без обзира на број присутних, публика постаје сведок који позоришту даје смисао и живот.
То је исто као што у коцкарницама постоји знак на ком пише: „МОРАТЕ ДА БУДЕТЕ ПРИСУТНИ ДА БИСТЕ ПОБЕДИЛИ“. Заједничко искуство у реалном времену, чин стварања који је некако осмишљен, али увек на другачији начин, свакако је очигледна снага позоришта. Друштвено и политички, позориште никада није било оволико важно и неопходно за наше разумевање нас самих и света.
Нове технологије и друштвене мреже су ствари о којима се не говори, а оне обећавају повезаност премда се чини да су истовремено и раздвојиле и изоловале људе. Ја свакодневно користим рачунар, иако немам друштвене мреже, а чак сам и претраживао себе на Гуглу и користио вештачку интелигенцију да бих дошао до неких информација. Али човек мора да буде слеп да не примети да нам прети опасност да заменимо људски контакт контактом са уређајима. Иако неке технологије могу да буду корисне, проблем се крије у томе што не знамо ко се налази иза њих, а то доводи до кризе истине и стварности. Док интернет може да покрене питања, он тешко успева да преслика осећај дивљења који позориште ствара. То дивљење заснива се на пажњи, ангажовању и спонтаној заједници оних који су присутни у кругу акције и реакције.
Као глумац и позоришни стваралац, и даље верујем у снагу позоришта. У свету који делује све више подељен, контролисан и насилан, наш изазов јесте да избегнемо пропадање позоришта и његово свођење на комерцијално предузеће које нас забавља тако што нам одвраћа пажњу, или на пуког институционалног чувара традиције. Уместо тога, треба да негујемо способност позоришта да повезује људе, заједнице и културе, и да пре свега поставља питања о томе куда идемо.
Квалитетно позориште доводи у питање начин на који размишљамо и подстиче нас да замислимо оно чему тежимо.
Ми смо друштвена бића и биолошки смо створени за контакт са светом. Свако чуло нас води ка сусрету, а кроз тај сусрет стичемо јаснију представу о томе ко смо. Кроз причу, естетику, језик, покрет и сценографију – позориште, као укупна уметничка форма, може да нам покаже шта је некада било, шта сада јесте и какав би наш свет могао да буде.
