Премијера представе „Прича о мајци“ заказана је за петак 7. мај у 20 сати на Вечерњој сцени „Радовић“, док нас прве репризе очекују 13. и 26. маја у 20 сати.
„Прича о мајци“ је бајка за децу и одрасле. То је митска прича, на граници ритуалног, узнемирујућа и препуна симбола који боле, али прочишћујућа. Прича о Животу и Љубави, који се откривају кроз сусрет са Смрћу. Она је више од актуелног, продире у несвесно, непознато. Мајка, кроз борбу са Смрћу, учи да превазиђе Бол и заволи Живот у свим облицима. Она пева успаванке да би разведрила Ноћ, на грудима греје трновит Жбун, поклања очи Језеру, а лепоту мудрој Старици. На крају, суочена са избором између живота свог детета или неког другог, она постаје архетипска Мајка, она која воли сву децу. Смрт је учи Љубави.
Ханс Кристијан Андерсен
ПРИЧА О МАЈЦИ
Режија и адаптација: Ана Константиновић
Превод: Петар Вујичић
Дизајн сценског простора, костима и лутака: Сандра Никач
Дизајн звука и композиција: Илија Ђорђевић
Сценски покрет: Дамјан Кецојевић
Играју:
Мајка
JОВАНА ЦВЕТКОВИЋ
Смрт / Наратор
ДАМЈАН КЕЦОЈЕВИЋ
Ноћ / Жбун / Језеро / Гробарка
ВЛАДИСЛАВА ЂОРЂЕВИЋ
Птице
ДЕЈАН БОШКОВИЋ
ХАНС КРИСТИЈАН АНДЕРСЕН – Несавршени чудотворац
Ханс Кристијан Андерсен писао је приче у којима се светлост и чудеса сусрећу са својим кошмарним наличјем, а радозналост и ведрина сa нелагодoм и страхом. Кроз балансирање између ова два пола, писац читаоцу пружа шансу да открије своје страхове и са њима се храбро суочи. Писани извори нам говоре да је и сам Андерсен био испуњен најразличитијим страховима и тескобама. Ово је можда плод његовог врло тешког детињства: већ са 11 година морао је да ради како би издржавао своју самохрану мајку, а као да то није било довољно, у школи су га задиркивали због изгледа и пискутавог гласа. Из таквих искустава су се изродиле бајке као што су „Ружно паче“, „Мала сирена“ и „Непоколебљиви лимени војник“. Андерсен је патио од дислексије док је одрастао, а касније је имао проблема са писањем и његови својеручно писани текстови су били пуни грешака – на сву срећу, његови издавачи су их исправљали. Можда најупечатљивији пишчев страх био је онај од тога да га случајно сахране живог. Против овог страха, илити тафофобије, Андерсен се борио на креативан и прилично духовит начин. Наиме, када би увече ишао на починак, поред кревета би оставио цедуљицу на којој би написао: „Само се чини да сам мртав“!
Прича о мајци – шта сам научила из овог путовања
Прича о мајци говори о губитку и туговању, али и начинима да се кроз те процесе прође. Главна јунакиња, Мајка, креће на путовање како би се суочила са Смрћу, а воде је Саосећање, Љубав и Живот који се пробијају и кроз најтеже тренутке. Она пева успаванке да би разведрила Ноћ, на грудима греје и отапа залеђен трновит Жбун, поклања очи дубоком Језеру, а косу старој Гробарки. На крају, суочена са избором између живота свог детета или неког другог, она постаје архетипска Мајка, она која воли сву децу.
Ана Константиновић, редитељка
Губитак је део животног циклуса, неизоставни део живота. Неко га посматра као део сазревања, неко као део трансформације, неко као део црног на белом у јин-јанг формацији. Сигурно је да се свако од нас сусрео са најразличитијим формама губитка – од оних најбаналнијих као што је губитак драгих предмета или слика са телефона, преко догађаја као што су селидба и раскид, па све до оних најкомплекснијих – болест или губитак блиске особе. Ма колико губитак био „мали“ или „велики“, он увек мења појединца и његов идентитет.
Процес туговања нас често остави без равнотеже, зато је сличан страху: улазимо у непознато, и сами себи смо непознати.
Велики број научних радова из области психологије написан је на ову тему. Једна од најпознатијих истраживачица туге била је швајцарска психијатрица Елизабет Киблер Рос (1926-2004). Она је туговање поделила у неколико фаза – ове фазе су оквирне, несталне, не иду готово никада линеарном путањом, различито трају, некад се спирално враћају и ова подела је сасвим несавршена. Опет, представља какву-такву мапу која нам помаже да разумемо овај комплексан процес, а помогла је и нама у раду на овој представи. Киблер-Рос процес туговања дели у пет фаза: Дезоријентисаност, Бес, Цењкање, Депресија, Прихватање.
Туговање често има разне облике, некад и сасвим неочекиване, изненађујуће и наизглед нелогичне. Туговање може бити ружно, лепо, смешно, тихо, гласно, једноставно или збуњујуће.
Не постоји прави или тачан начин да се прође кроз овај процес.
Сваки пут је прави пут, докле год успевамо да идемо даље.
