ЛитерарноСтваралаштво

Харис Халилбашић – Бајка о свевидећим наочарима

Бајка о свевидећим наочарима

Када кренете оном вијугавом стазом према Граду Снова, проћи ћете крај оне велике храстове шуме. Ако добро ослушнете, чут ћете из ње разне мелодије и пјесме птица чији те ритам тјера да заплешеш. Међутим легенда каже да није ту увијек тако било.
Ту је некада давно, иза седме кривине десно, на седмом храсту, живио један славуј кога су звали Срећко. Он би се свако јутро попео на највишу грану и, уживајући у погледу, запјевао свако јутро исту мелодију коју је некада чуо кроз отворен прозор учионице која се налазила на седмом брду: „Ал је лијеп овај свијет, овдје поток, ондје цвијет…“ По читав дан би он пјевао и плесао. Чак је и орла Оштокљуног, пред којим су се сви склањали, поздрављао пјесмом и осмјехом. За чудо њега Оштокљуни никада није нападао, ваљда му је био симпатичан. Та његова веселост и безбрижност су изазивали завист код осталих становника шуме па наговоре његовог првог комшију, дјетлића Мргуда, да га пита у чему је његова тајна.
Слушај рече Срећко: „Некада сам и ја био такав, као ви, уплашен, мрзовољан, бојећи се шта би ми могао донијети сваки нови дан. Онда сам једног дана упознао двије добре виле, Наду и Жељу, које су ми дале један поклон који од тог дана стално носим и све ми изгледа пуно љепше и боље.“
„А шта су ти дале и гдје су оне сада, гдје их могу пронаћи?, упита Мргуд са надом у гласу.
„Видиш оне станују у свим живим бићима, ту негдје иза лијевог плућног крила, спавају, само их треба пробудити и сигурно ћеш и ти добити тај поклон“, одговори Срећко.
„Какав је то поклон и како да их пробудим“, већ помало нестрпљиво пита Мргуд.
„Мени су поклониле Свевидеће наочаре и свако јутро чим устанем, ја их ставим и све ми изгледа љепше, мирисније, питомије. Кроз њих увијек прво видим добре особине код свакога. Наравно, онда се и ја понашам спрам онога што видим и тако ми сви добро добрим узврате, немам непријатеља. Видиш, мене никада није убола она Дивља ружа на коју се сви жалите, јер ја се прво дивим њеној љепоти и мирису, не примијећујем трње по њој“, рече Срећко.
„А како да их пробудим, причај, причај“, Мргуд ће.
„Њих може пробудити плес и игра“, Срећко направи окрет око себе са осмијехом.
Тужна сјена пређе Мргудовим лицем када тихо прошапута: “Али ја, ја не знам плесне кораке, не знам плесати“.
Срећко се насмија и настави: “Свако зна плесати и у плесу не постоје погрешни кораци. Само мораш пустити срцу да те води, да плешешеш у ритму срца. Дај ми своју руку, зажмури и слушај и играј. Први кораци су најтежи, али запамти- не могу бити погрешни ако играш по ритму који ти срце даје“.
И крену игра. Крену пјесма. Срећку руку даде Мргуд, Мргуду даде руку сова, сови ласта и тако се од шуме направи плесни подијум који је био препун различитих играча које је водила иста игра и ритам. Наравно да су се добре виле, Нада и Жеља, пробудиле и свима им на поклон даривале свевидеће, невидљиве наочаре. Ах, како кроз њих свијет изгледа љепше. Чак и Мргуд сад ослушкује неке дјечије школске пјесмице и пјева: “Радујмо се, друже, што се и на трну могу наћи руже!“
Мене је понио ритам који сам осјетио у срцу послије ове приче. Ево, ја пружам руку. Заплешимо!

Харис Халилбашић, VII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина

Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com