ЛитерарноСтваралаштво

Адна Авдибашић – Земља облака

Живинице

Земља облака

Напокон сам ту на облацима, моја највећа жеља.
Лежим на једном облаку гдје људи не примијећују мене.
“Хеј ти устани!”, зачу се звонки глас, али не видим никога. “Хеј, ти, ту сам, устани!”
“Бум!“, падох, а мали облачак проговори: “Зашто си сједила не мени?”
”Жао ми је, хоћеш ли ми показати град?”
“Прати ме”.
Док сам се пробијала кроз магловите облаке напокон сам угледала облачни град.”Вауу!” Све тако лепрша у зраку. Све је тако бијело, тешко се навићи на земљу без боје.
“Хахаха, па ти не знаш летјети!”, зачу се из даљине смијех тмурног облака који се разликовао од осталих облака. Није могао испустити своју кишу па је био мрзовољан. Кроз смијех, забаву и игру тмурни облак се поче мијењати, промјенио је своју црну боју. Киша је коначно почела из њега да пада и постао је бијел као и сви. Више се није разликовао од осталих.
Како је киша падала, тако сам се и ја вратила на земљу. Све је нестајало, тако да и мојој машти дође крај.

Адна Авдибашић, VIII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина

Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com