Чаробна табла
И ријека је проговорила
Зраци сунца правили су своју посебну игру, цвјетао је јули. Мојој мами увијек је био хладан, увијек сам се питала због чега.
Као да јој је оставио неку аномалију на срцу. У том мјесецу ријетко кад да се смијала, цијели дан би провела сама између четири хладна зида собе, оплакујући неку рану дубоко закључано у њој. Никад није хтјела о томе причати са мном.
Имала сам јаку жељу да сазнам, радозналост ме копкала изнутра. Рекла сам себи да на неки начин морам сазнати.
Ујутро родитељи су отишли на посао, ушла сам у њихову собу у нади да ћу наћи макар неки траг ове мистерије маминих суза. Видјела сам једну велику комоду, бијелу с неким посебним шарама. Једна од ладица била је закључана, она ми је привукла највише пажње. Шта ли се крије иза ње? Тражила сам кључ и напокон сам га и нашла. Брзо сам откључала ладицу и отворила је. Било је много папира, као неких писама, пола њих исписано једним, а пола њих другачијим рукописом. Узела сам читати, писана слова нису била баш читка, успјела сам прочитати свега пар ријечи. Оставила сам те папире и узела ове друге, рукопис је био лијеп, лако га је било читати, схватила сам да је то рукопис моје маме. Запитала сам се: ”Коме она пише оволика писма, зашто?!” Сва усхићена и знатижељна кренула сам читати, не знам ни које писмо ни који дио, само сам читала:
“Сјећам се оног јутра кад си отишао, говорио си ми да не плачем, да ћеш се брзо вратити. Још осјећам мирис наше куће, звук шкрипавих, мемљивих и готово распалих даски док сам безбрижно трчала по њима и играла се. Видим ону слику на зиду, били су мени неки непознати људи касније ми је мајка објаснила да су то били дјед и нана. Знаш ли, оче, понекад кад заспим и даље видим оне зелене тачкице на плафону, сјетим се како ме мама забављала говорећи да сваке вечери дође по једна принцеза и нацрта по једну тачкицу да ми каже да сам јој драга, сад знам да су то гриње. Сваки дан сам чекала да се вратиш, јоргован у башти колико је пута процвао, а тебе још није било. Колико година је прошло, а још те нема, знала сам да сам те изгубила. Због тога више нисам могла осјетити твој мирис, видјети те како се смијеш на још једну од мојих глупих шала. Не могу осјетити…” писмо је ту завршила, цијели папир био је испуњен сузама, што маминим што мојим. Тајна која је годинама стојала закључана у њеном срцу, прешла је и у моје. Данима ме мучила, остајала сам сама у соби плачући и размишљајући како би све било боље да је зрно сунчеве свјетлости обасјало нечија камена срца, можда ми тад процвао који цвијет.
Сва у сузама одједном сам угледала стазу испред себе, била је сва исткана успоменама, око ње све је била вода, чиста и бистра. Имала је нешто посебно што је везало за моје срце. “Шта је ово, која је ово ријека? Гдје води ова стаза?”, рекла сам настављајући ход стазом. Нисам могла стати и вратити се, нешто снажно вукло ме напријед. Мислила сам можда је срце, јер само оно може поднијети тако снажну силу као што је љубав, па има снаге да и моје срце повуче тамо негдје. Одједном ријека је проговорила, некако јецајући: ”Напокон да је неко дошао да ме чује и види ко сам у ствари ја. Чула сам шта си размишљала, нико ме никада није тако описао. Ја сам Дрина, драго ми је да те видим. Сјећам се твоје мајке, стално се играла с каменчићима, цвјетовима и лептирићима крај моје обале. Била је дивно дијете, увијек насмијана.” Ја сам се насмијешила, гледала сам у ријеку и некако осјетила сам ондје своју мајку, ријека настави: ”Многе смо овдје звали, али увијек би се преплашили и вратили. Описивали су ме као прљаву, загађену, једина ти си видјела моју истинску чистоћу.” Морам признати и ја сам се мало уплашила, али сам знала да желим наставити даље, Дрина ми се чинила веома драгом. “Ово је стаза успомена, ја ћу те одвести до краја стазе, а ти ћеш даље сама. Испричат ћу ти све што још не знаш, а требала би. Јеси ли спремна?” Осмјехнула сам се и одлучно рекла: ”Јесам!” Као да се и она мени осмјехнула, узбуђено сам ишла стазом. На крају стазе сама ћеш морати изабрати улаз, можеш ући само у један, он може бити било гдје. Битно је гледати срцем, а не очима.”
Ходала сам стазом, она ме својим током пратила. Стигла сам до краја стазе, било је једанаест врата, морам изабрати само једна. Свака су имала своје име: Пут мудрости, Пут племенитости, Пут среће, Пут туге, Пут смијеха, Пут живота, Пут срца… Кад сам угледала назив Пут срца, нисам хтјела даље гледати, одмах сам изабрала тај пут. Храбро сам ушла, испред мене било је мало мјесто, видјела сам једну кућицу. Полако сам отворила врата, унутра све је било као у мамином писму. Шкрипаве, мемљиве даске, слика на зиду, тачкице гриња по плафону. Сузе су се сливале низ моје лице, тражиле су пут утјехе. Плакала сам, а требала ми је срећа. Мирис јоргована грлио ми је душу. Размишљала сам колико су моји дјед и нена били пажљиви, трудили су се да моја мама буде сретна, да не осјети како је свијет окрутан, да не добије ударац сиромаштва и оног осјећаја кад ти нешто треба као сирочету мајчин загрљај. У себи сам понављала да је кроз машту све могуће. Није срећа само у материјалим стварима, они нису имали готово ништа, моја мама могла се изгубити у свијету одраслих, али њени родитељи то нису дозволили, они су тражили срећу у сасвим малим стварима и пронашли су је.
Одједном кренула сам нестајати, из дубине сам чула: ”Успјела си, нашла си је…” и одједном сам се вратила у своју собу, крај мене је био папир пун суза, који је говорио причу. Плакала сам, а осмијех нисам скидала с лица. Знала сам шта је срећа, умила сам лице и обрисала сузе. Кренула сам чврсто загрлити родитеље, изашла сам напоље гдје су ме чекали испод узнемирене липе.
Загрлила сам их, чврсто сам се ухватила за мамину црвену хаљину и шапнула им обоме на ухо: ”Волим вас!” На столу сам видјела јоргован, исти онакав какав је мама имала као мала. Громогласни шапат њених ријечи на папиру створили су се испред мене, сјетила сам се писма. У себи рекла: “Само треба гледати очима срца, и на тмурном небу појавит ће се сунце и сијати!”
За Табла Фест 24
Адна Омеровић, VII, Прва oсновна школа Живинице, Живинице, Босна и Херцеговина
Ментор: Марица Ферхатбеговић
Прво место у категорији литерарни радови старији узраст по одлуци Стручног жирија
