Нећу да кријем емоције
Вила мјесечеве свјетлости
Ова бајка не почиње једног дана, и не завршава се живјели су сретно до краја живота.
Почиње у једном сокаку гдје је живјела Уна са својом мајком. Мајка је била тешко болесна. Лијек је био само вријеме. Када се Уна вратила из школе, притрчала је мајци и загрлила је. Мати је помилова по коси својом већ изнемоглом, мршавом руком дајући јој посљедње капи снаге које је имала. Тада су се њене очи загрлиле заувијек. Сузе су се сливале низ Унино лице док су кроз јецај звониле ријечи: „Не иди, мама! Немој, молим те!“
Тада се испред ње створи Рој Лептира који је одведе негдје. Чим је отворила очи, угледала је биће препуно свјетлости. „Ко си ти?“ упита Уна кроз плач. „Ја сам Вила Мјесечеве Свјетлости, мораш ми помоћи. Има чудовиште које краде људима сјај који им дам, као што је узело твојој мами.“ Уна се борила са сузама да проговори: „Како?“ „Мораш ми набавити неколико килограма љубави и среће,“ вила јој одговори. Уна већ избезумљена узвикну: „Немогуће је то!“ Вила се осмјехну: „Ништа није немогуће.“ Вила затим излапи у небо. Рој Лептира опет одведе дјевојчицу негдје.
Уна је једва отворила очи, морала их је добро протрљати да се увјери да не халуцинира. Видјела је огромну кућу од воћа и поврћа. Изгледала је тако смијешно. Како воће и поврће није иструлило било јој је чудно. Кров од лубенице, врата и прозори од кромпира, фасада од некаквог бућкуриша воћа и поврћа. Из куће је изашло двоје намргођене дјеце. Продера се једно: „Шта хоћеш овдје, ово је крај јада, а ова кућа је такођер јадна?!“ Уна некако благо рече: „Како можете тако говорити, најљпше је бити у свом крају, да знате како ја желим бити у свом сокаку сада.“ Дјеца су опет била љута и намргођена: „Можда желиш бити у том твом сокаку јер има слаткиша. А што си ти овдје? Шта хоћеш?“ Уна се смири и рече разлог њене посјете: „Тражим неколико килограма љубави и среће, можете ли ми помоћи?“ Дјеца повикаше као из стопа: „Нема тога овдје, рећи ћемо ти гдје то можеш наћи ако нам ти донесеш слаткише.“ „Хоћу, реците гдје их има да вам донесем!“ „Мораш ићи до куле Зеленог Дива и донијети.“ Уна једва оде и кришом узе неколико чоколада и донесе дјеци. Њихов осмијех брзо нестаде са њиховог лица. „Хвала много! Морамо ти нешто рећи. Ми не знамо гдје можеш пронаћи неколико килограма љубави и среће.“ Уна се разочарала и само је отишла без ријечи.
Ходајући у непознатом, појавио се Рој Лептира и одвео је у неки црни кварт. Видјела је велики натпис на коме је писало „Продавница отрова.“ Одлучила је ући. Унутра није било никога, барем се тако чинило. „Здраво, има ли икога?“ Зачуо се неки веома лијеп глас: „Има, дијете драго, нисам те видјела опрости!“ Била је то Невидљива Продавачица. Уна јој рече да јој треба неколико килограма љубави и среће. „Имам само ову бочицу утјехе, и кутију самоће, а ово остало су напици за промјену боје косе, коже и тако слично. Шта мислиш да попијеш један да ти коса буде роза?“ Уна се захвалила и изашла, шетала је црним квартом. Угледала је пијацу, штандови су били сасвим необични, штанд са маглом, па штанд са некаквим животињама из свемира па… Уна је мислила да је стварно полудјела.
Убрзо су се створили лептири и одвели је на плажу. Када је стигла, видјела је све осим мора. Пришла јој је једна старица: „Како си лијепа!“ Уна се захвалила и замолила жену да јој покаже море, жена јој рече: „Ено мора, сада морам ићи.“ Уна се умало није онесвијестила јер се старица претворила у наранџасту мачку са наочалама, а море је заправо било од ципела. Уна је пришла и положила руку на једну ципелу и стварно је потекла вода, све је изгледало веома чудно. Молила је море за који килограм љубави и среће. Пришла јој је пчелица и рекла да би јој она могла дати коју килу меда. Уна се само почела смијати.
Рој Лептира тада је одвео у Долину духова. Уна је ходала као по иглама. Видјела је исту дјевојчицу као што је она: „Ћао ја жива, знаш ти и ја и ћемо се спојити једног дана. Када ја то будем жељела, мислим ти. Пошто сам ја ти а ти си …“ Уна је само заобишла дјевојчицу и пришла је некој жени коју је питала за килограм љубави и среће, жена је само упитала шта је то. Израз Униног лице био је залеђен. Стала је на неки већи камен и објаснила свима шта су то осјећања и да је љубав најјаче и најљепше осјећање. Рецитовала им је пјесме о љубави, причала приче… Прекинули су је лептири који су је водили још свугдје, али нигдје није пронашла који килограм љубави и среће.
Ходала је Земљом Монопола, кад јој је пришла Вила Мјесечеве Свјетлости: „Шта је било, зар ниси још пронашла неколико килограма љубави и среће, тражиш већ милион година?“ Уна се шокирала: „Зар је већ толико прошло, како нисам мртва?“ Вила Мјесечеве Свјетлости јој рече: „Не питај много и одговори јеси ли нашла или ниси.“ Уна рече снуждено: „Нисам, то једино могу наћи у срцу моје мајке. То је једина јазбина љубави и среће. Увијек је то пружала свима.“ Вила Мјесечеве Свјетлости се осмијехну и рече Уни: „То је одговор који чекам вијековима, сви бисмо ми донијели нешто и рекли да је то љубав и срећа. Ти си једина која је пронашла праву љубав и срећу. Зато си ти сада Вила Мјесечеве Свјетлости, а ја ћу сада постати једна Шара Мјесеца. Проћи ћу свим галаксијама. Ако желиш могу нешто однијети твојој мами.“ „Можеш ли мојој мами однијети писмо?“ замоли је Уна, а вила климну главом.
Још једном прочита писмо, овај пут наглас да и вила чује:
„Драга мама, знаш ли да сам сада Вила Мјесечеве Свјетлости? Знам, рећи ћеш да сам мала, али нисам. Посипат ћу људе свјетлошћу. Да барем могу и тебе посути, да будеш поново крај мене. Желим још једну минуту твог загрљаја.“
Све је то написала Уна, и послала мами папир препун ријечи и суза.
За Табла Фест 23
Адна Омеровић, 6. разред, Прва основна школа Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, ментор
Друго место на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 23“ по одлуци Дечјег жирија у категорији литерарни радови средњи узраст
