Свевидеће наочари
Непланирано сам тог чудног дана кренуо у шетњу са својим вјерним псом Џонијем. Уским и вијугавим путићем који је водио кроз шуму причао сам свом псу најдраже авантуре и незгоде које сам приређивао својим другарима. Понекад би ми одговорио ситним лавежом, као да му се није свиђало моје незгодно понашање. Увјеравао сам га да то радим само ради забаве и ћаскања у друштву своје раје.
У једном моменту наишли смо на бистри поток, Џони као да је то искористио, нагло је скочио и побјегао од мене. Сав сам се погубио од помисли да би се мој љубимац могао озлиједити у мрачној густој шуми. Потрчао сам дозивајући на сав глас: “Џони, Џони“, али ни трага ни гласа није било од мог пса. Знао сам да се јако наљутио на мене због мог ружног понашања. У једном тренутку сав задихан потукао сам на неки замотуљак. Застао сам двоумећи се, узео сам пажљиво и отворио га. Нашао сам се у чуду, биле су то наочари. Њихов облик ми је улијевао чудан осјећај, с времена на вријеме су мијењале боје као и облик, час би биле округлог облика, час коцкастог. Као и увијек, без размишљања на посљедице, ставио сам те наочаре на моје знтижељне очи. На велико изненађење су ми откриле гдје се скрио мој пас. Такође сам видио да је јако уплашен и да се не зна сам вратити из те високе папрати. Иако је својим бијегом намјеравао ме казнити, помоћу наочара видио сам да очајнички треба моју помоћ. Схватио сам да то нису обичне наочаре и да пружају тачну информацију свом власнику о чему он жели. Сав узбуђен потрчао сам ка свом псу, кад ме је угледао, био је сав сретан љупко се приљубљивајући се уз моје дубоке ципеле.
Својим бијегом мене је почастио веома занимљивим поклоном. Враћајући се кући сјетио сам се да сутрадан имамо контролни код опаког наставника хемије. Ставио сам наочаре и јасно видио наставника у пиџами, кашљао је и истовремено је брисао прозебли нос. На столу су му стајали исписани црвеном оловком задаци за мој разред, нису то били обични задаци већ најтежи намјерно спремљени за нас јер смо се водили као најгоре одјељење у школи. Сутрадан у школи сам испричао за задатке, неки су ме с невјерицом посматрали и чудили се одакле ја да знам све то познавајући строгоћу наставника.
Наравно, нисам им рекао за свевидеће наочаре, али су ми убудуће беспријекорно вјеровали за сваки контролни рад. А ни у ком случају нису смјели кришом причати о мени и збијати подмукле шале иначе би их на вријеме открио и исте њима приредио. Слатко задовољство ми причињавају свевидеће наочари док не одлуче потражити занимљивијег власника.
Ахмед Дураковић, VII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције