ЛитерарноСтваралаштво

Ахмед Дураковић – Застрашујуће наочале

Застрашујуће наочале

 

Док гледам низ оштећене степенице подрума избезумљен, наочале ми освјетљавају пут до мрачне истине која се крије.

Здраво! Моје име је Петер Дарвин. Био сам просјечни осамнаестогодишњак те давне 1939. године. Имао сам много пријатеља који би ми били једноставно на сваком кораку као приказ правог пријатељства. Кад једне вјетровите ноћи, која је наговјештала нешто лоше, све се промјени. Те ноћи сам лежао у своме старом, расклиманом кревету који је шкрипао чим би неко сјео или легао на њега. Упалих стари прашњави радио кад из истог тренутка чух: “Поштовани слушаоци, припремите све потребно јер почиње Други свјетски рат, те сви мушкарци од 18 година па до 37 година су дужни ићи у војску.” Мислио сам да је ово нека врста шале и да сањам неке лоше снове, али, нажалост, то нису били снови. Мало послије није било ничег; ни продавница, ни људи-ничег. Звук тишине испуњавао цијели град.

Много сам размишљао и с муком одлучио да ћу ићи у војску, а нисам ни имао великог избора. Дошао сам и био сам лоше третиран; морао сам се будити рано, радити тешке послове, вјежбати пуцање итд. Ваљда је тако требало. Хтијели су да постанем снајпериста, али нисам никог хтио да убијам јер нисам био такав тип човјека. Годинама сам се трудио, устајао рано исцрпљен у јутро, али се никад нисам предао јер сам имао циљ на који идем, те напокон постао сам медицинар у групи. Дошао је и тај тренутак, имао сам прву мисију, није она била то што сте могли  замислили. Прву мисију сам имао негдје у Француској у неком забаченом селу. Добили смо задатак да истражујемо једно језиво село. “Петер, ти истражујеш ону стару болницу,” рече мој командант Террy док се мени слива страх низ кичму. Прогутах кнедлу и кренух ка тој старој отрцаној болници. Сваким кораком сам се све више плашио, док сам ходао осјећао сам нелагоду у стомаку. На вратима пише нешто као да је затворено и да је од стране неке фирме. Нисам успио прочитати, само знам да је прво слово изгледало као велико слово Б. Пролазим и успут разгледам, али ништа нисам нашао осим девастираних болничких ствари и звук тишине који је одзвањао по соби. Све је испуњивао проклети мрак и није ни било свјетла јер су све сијалице остајале нијеме.

Напокон дођох до собе која ми унесе толико језе у кичму да просто нисам знао гдје сам. Ту је све било очувано и видио сам онај натпис као и у предходним собама, као и старе наочале које су стојале на дрвеном столу. “Шта да урадим?”, мислио сам збуњено. Нешто ми рече да их ставим и то сам и урадио, кишица је пљуштала по прозорима и могао сам видјети сваку кап као да су биле нацртане у свесци док је свјетлост обасјава. Осјетио сам се чудно, као да ме је неко пребацио у другу димензију. Наочале су ми показивале некакав пут кроз мрак. Показивале су ми како је дошло до свега овога. Кренуло је овако. Налазио сам се у тијелу неког човјека који је лежао на болничком кревету, чуо сам лупање и тад ме је пребацила нека сила у непознатог Њемца који је улазио а првобитног човјека је однијела у подрум. Почео сам да трчим ка том подруму додирујући чађаве зидове. Дошао сам тамо и нисам ништа видио па одлучих да ставим поново наочале и смрзнух се на мјесту. Видио сам непомичног њемачког војника који лежи у загрљају самог мрака на улазу у подрум, врата се залупише… На вратима је био натпис “Напуштено од стране Бога”. Мислио сам наочаре хитро скинути, али нисам могао, нешто ми није дало. Хитро истрчах напоље само да видим да ли мојих другова нигдје има… Сви су већ побјегли. Већ одуго је био мрак. Видио сам опет тог Њемца, трчао је за мном док сам брисао зној са лица.

Коначно сам се сакрио у једну кућу у један дрвени ормар. Ходао је около, али ме није нашао. Мислио сам да сам побјегао… све док нисам чуо тихи глас на своме рамену: “Финде мицх им Келлер!”

Ахмед Дураковић, VII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције

Comment here

WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com