Мајчин опрост
Чујем их, оштре, како марширају
Трзаји на блиједом лицу нове боре јој праве
Ситне руке, грче се, као да нешто траже ил’ скривају
А мене, већ изговорене, моје ријечи гуше и даве.
Ех, да су бар бумеранг, да ми се свака врати
У лице да ме пљусне да би и мене забољела
Нијем клечат ћу покајање, јер знам да пати
Она која је мени прољеће у очи засадила.
И бојах се отрова што у њено срце просуше
У тај бездан гдје скупља бол, љубав и муку
Због њих би извори њене љубави могли да пресуше
Да ме тако тешке, на дно, без опроста повуку.
И као да и од грома би јачи њен звук
Трзај је прену из оне ледене укочености
Шапатом тихим – дођи – прекину језив мук
Клечећи, зграбих јој руке, пројецах – опрости!
И од чега си је створио, опрости ми Боже
Је л’ од воде, зрака и сунца, па ти је мила
Откуд љубав, снага да увијек опростити може
Мајка је, па је опрост, можда, њена судбина.