ЛитерарноСтваралаштво

Ахмед Халилбашић – Мом пријатељу

Мом пријатељу

Спушта се још једна ноћ без могућности
Над уклетим градом згасло небо
На хладном плочнику кроз нити магичног дима
Назирем своје заборављено тијело.
И тражим претварајући бесмисао у смисао
Дјетелину среће, да ми осмијех заблиста
Тражим дјетелину са седам листа.
И тумарам, под ногама ми се небо дроби
Тумарам испружених руку, ја зомби.

И јача моћ у загрљају чаролије
Око мене све је бијело,
И у зјеницама бијеле пахуље ми падају
Дижу ме високо изнад овог сумрака
И летим, осјећај је стваран, изванредан
Нисам више роб, само навици предан.
И само чујем музику, нема вируса, рата и бомби
Тумарам према њеном ритму, ја зомби.

Док бјеже погледи пролазника са мог тијела
Грије ме својим тијелом пас луталица
Чујем, али не знам, је ли завија он ил’ улица.
И знам ту је, нисам сам
Постељу ми спрема
Корачам ка њему, нисам сам.
Без могућности
За плаво небо
И снове неодсањане
Нисам сам.
Топао је и њежан као мајчина рука која чека и бди
На прозору моје собе,
Нисам сам, нисам сам
За снове неодсањане
Нисам сам.
Топлина се шири до срца, видим и пријатеље који ме чекају
Нешто ми бубњи у грудима и виче-ниси сам.
Осјетим мајчину руку како ми милује чело
И шапће: Знаш мили сутра је нови дан, ниси сам.

Ахмед Халилбашић, IX разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Ментор: Марица Ферхатбеговић
Друго место на литерарном конкурсу “Ниси сам”