Одраз у огледалу
„Еее, какав је то инсан био у свој вакат“, почиње причу моја пранена. Сав сам се претворио у ухо чекајући да та драга старица настави причу о мом прадједу. Донијела ми је и једну стару његову слику и наставила причу.
„Надалеко није било таквог делије. Стасит и са оним црним брковима са продорним погледом тих гаравих очију, кад те погледа, ко да те муња ошине, могао је у десет села бирати себи невјесту. Из домаћинске куће, гдје се увијек знао ред и свега у изобиљу било, очекивали су његови да се ороде са фамелијом налик њима. Зато су се противили кад смо се ја и он загледали. Хајали смо једно друго па смо се крадом вјенчали код кадије. Бог даје нафаку, а не људи, па смо он и ја са својих десет прстију стекли велико имање и углед. Изродили смо дјецу и извели их на селамет. Био је мој Ахмед цијењен и један од ријетких који је знао читати и писати па су га вазда бирали за одборника у селу. Имао је он неке своје ћитабе и некада нешто записивао на хартију. Кад год кога кака невоља задеси, долазили су да се посавјетују с њим. Већином је био смирен, али га је неправда плахо љутила, па је некада знао шутити данима. Тад би знао сјести на дрвене басамке, извадити ћибук са духаном и одсутно гледати некуд у даљине. Можеш помислити да је би терс инсан, али није. Био је плахо нараван и сабурли. Знао ти је он тако често стати пред шпигло и гледати се у њему дуго. Онда би климнуо главом, прозборио нешто тихо, ко да бесједи са неким и изашао напоље. Узјахо би свог дората и касом одјахо. Са акшамом би се врнуо кући и сјео за софру не прозборивши ништа. Некад је знао склонити стору са пенџера и спрам мјесечине записивати нешто. Продеверо је он свашта на овом дуњалуку и тешког рада и сикиранције па баш кад је требао бити рахат и играти се са првим унучићима, нека невидљива мука му се натовари на леђа и поче копнити. Наговарали смо га да посјети хећима, али никад није шћио. Дан по дан видила сам да га је помало нестајало и то ме је мучило. Борио се и са самим собом да не пане на постељу и неком на терет. Онда је једног дана, тешком муком, извео свог дората и онако без седла узјахао га и кренуо полако. Прије него што је кренуо, рекао ми је да пазим на огњиште и на образ и част наше дјеце. Још ми рече да им кажем да живе тако да сваког дана могу рахат и без срама стати пред шпиглу и у очи погледати човјека у њему. То су му биле задње ријечи јер мој Ахмед и на онај свијет отишао поносно, баш онако како је и живио. Напустио је овај дуњалук на оном брежуљку, сједећи и отворених очију према нашој кући.“ Заврши старица своју причу и кришом крајем своје мараме обриса очи.
Ту ноћ, ни сада нисам сигуран, да ли сам био будан или сам сањао, али знам да сам чуо рзање и пропињање коња на брежуљку изнад куће. Под мјесечином сам на њему видио мог прадједа Ахмеда. Извадио је нешто из самара његовог дората и бацио на земљу. Учинило ми се тада као неке књиге или нешто слично.
Сутрадан сам са оцем чистио таван куће моје пранене. У једном ћошку нађох стару сехару. Отворих је и угледах неке старе књиге и свеске. Пухнух прашину са њих и примјетих на њима име мог прадједа, мог имењака. Међу гомилом књига био је и његов дневник. Нестрпљиво почех листати и летимично читати неразумијевајући неке написане ријечи. У трену схватих које богатство држим у рукама и који је мој задатак. Обрисат ћу прашину са њих и оживјети ријечи, обичаје и традицију.
Пролазећи уским ходником с књигама у рукамама, застах крај огледала. Поносно сам, не обарајући поглед, право у очи гледао човјека у њима. Да ли ми се учинило или су се сунчеви зраци поиграли са мојим одразом или… У том тренутку сам назирао да ми је човјек из огледала својим сјајем у очима говорио нешто. И као да ме и његова рука милује по коси. И …
Дубоко у себи сам знао да се мој прадјед закрачао у мени, како би то он рекао својим необичним успаваним ријечима, које ја не могу и не желим никад заборавити.
Ахмед Халилбашић, VII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
