ЛитерарноСтваралаштвоШампион

Ахмед Халилбашић – Све ће проћи осим добра

Све ће проћи осим добра

Вјерујете ли у судбину? Да ли сте мишљења да је све записано „негдје горе“ и да сви играмо по нотама свевишњег складатеља? Да ли можда вјерујете да већ по рођењу буде одређено ко ће бити добар а ко лош, тј. ко ће знати увијек изабрати добро а ко зло. Ако је тако, зашто је онда нама, људима, дат ум, мозак, моћ размишљања, могућност избора. Вјероватно из тог разлога да можемо зрело расуђивати, разликовати добро од лошег и изабрати оно што је исправно, прави пут. Мислим да судбину неки користе као изговор, за свој страх, немоћ и погрешне поступке. Све се своди на то да не треба увијек пустити и чекати да све иде својим током, већ треба дјеловати. Људи чак мијењају природу, токове ријека, па зашто не би и своју судбину. Замислите људе који су, ризикујући свој живот, у могућности промијенити и туђу судбину на боље. Ти људи су попут корака по пијеску, не чују се, али траг за њима остаје.

И управо, шапћући молитву за мир душе на мезару моје пранене, осјетим мирис једног од тих трагова, свјежих и тек процвалих кадифица. Ништа то не би било чудно да њен мезар није у малом српском селу, а ми, њени потомци, га посјећујемо једном или два пута годишње. Без обзира на то, када год смо дошли, мезар је увијек био фино одржаван а крај њега посађено и заливено цвијеће.Можда због поноса што сам потомак те жене или једноставно што вјерујем да добро побјеђује зло, записат ћу причу старог Јована, који ми ју је и испричао као живи доказ свега.

„Било је то пасје вријеме, погано вријеме. Оно вријеме које у људима буди звијер, похлепу, али и страх. Страх који често људе натјера на погрешне поступке, ради сигурности себе и својих ближњих. Видиш, ми, (мислећи на село), да ли због положаја, јер смо уз Дрину, или због нечег другог, смо увијек били на удару разних војски. Газили су нас, пљачкали, а неки доносили мир. Мијењали су вође, правила, законе. Ваљало је то све предеверати, изнијети на плећима, а при том и остати у памети. Видиш, они су се увијек мијењали, одлазили, долазили а ми, село, смо увијек опстајали. Знаш зашто? Зато што је нама, сељанима, увијек на првом мјесту био онај људски и Божији закон, не убиј и поштуј ближњег свог. А ко ти има ближи од твог комшије с којим дијелиш и добро и зло. Кад њему није добро, не може бити ни теби, јер живот ти је попут вртешке, час си горе, час доле. Тако смо ми, и тих ратних четрдесетих година, били приморани ићи у војску. Још увијек неосвијешћени, збуњени тиме која је права страна, ми, комшије, а било нас је Срба и муслимана, смо неки игром случаја, а неки приморани, били на различитим странама. Нама је и тада, мимо тог војног закона, био важнији онај наш. По неком нијемом договору смо штитили једне од других, њих од наше војске, а они нас од њихове. У селу су остали само жене и нејач. Наше су жене, иако неписмене, биле веома бистре и паметне. Из кућа су поскидале сва вјерска обиљежја тако да, ако би залутала каква војска са стране, било тешко закључити ко је ко. Знале су оне препознати војске па су се понашале у складу с тим. Међутим, тог дане, осим олује која је своје пипке пружала низ пропланак играјући са вјетром неко језиво коло, и пријетила да обори већ сазрело класје пшенице и украде га као у инат вриједним жетеоцима испод српа, још једна олуја се спремала да украде људске животе. Та олуја је била у зеленим униформама са шљемовима. Биле су то Швабе са још неким непознатим војницима у црним униформама. Касније сам сазнао да су то били неки домобрани који су упали у село, тражећи потомке мог покојног оца Радета, да би се осветили за војне губитке од војске у којој је он био. Мајка је у паници кукала, чупала косу са главе, осјећала се немоћном и проклињала је злу судбину која је дошла по свој данак. Сјећам се, иако сам био мали, како је мене и моју старију браћу гурала према штали да се скријемо. Међутим, угледали смо твоју пранену како боса трчи преко стрњика тек пожњевене шенице са крвавим флекама по ногама и дозива: „Драгице, дај их овамо, код тебе ће их прво тражити“. Узела је мене за руку а браћи рекла да потрче за њом. Сјећам се да ми се тај пут од наше до куће твоје пранене, иако веома кратак, учинио тако дуг, никад стићи. Била је то трка живота са смрћу у којој не осјећаш ни бол у табанима док крваве под оштрим камењем сеоског друма.Угурала нас је у једну сушару у којој су сушили шљиве и крушке такише. На нас је набацала старе пртене вреће и корпе прије него што се зачуо звук жељезне резе на брави. И онда нека језива тишина у којој сам на трен и заборављао дисати у ишчекивању судбине. И онда, сјећам се, прије него што се зачуо звук војне чизме у авлији, чуо сам неко стругање по дотрајалом зиду сушаре. Касније ћу сазнати да је то стругање спасило наше животе. Стиснуо сам очи а зубе забио у усне да не бих пустио гласа од себе. Опори мирис сухих шљива, који ме прије привлачио, сада као да ме пријетио угушити или је то можда био мирис правог страха који сам тада први пут осјетио. Све се то уреже негдје човјеку у мозак па и дан-данас кад осјетим мирис сухих шљива, нека тегоба ми притисне прса да се борим да уфатим зрака. Ту гробну тишину сушаре у испрекиданом ритму су нарушавали моји и откуцаји срца моје браће. Имао сам осјећај да су толико гласни да се чују са оне страну резе. Убрзо звук корака војних чизми и репетирања пушки се зачуо у авлији. И сад ми је чудно зашто су се и кокоши онако, уз неко чудно кокодакање, разбјежале по авлији, као да их ђаво гони. Изгледа да то и јест био ђаво, у људском облику. Цуко је исто тако толико лајао да сам помислио да ће откинути ланац. Од његовог лавежа сам једва разабирао разговор који се водио у дворишту. Само сам наслутио као да говоре и питају:
„Видовић?“. Вјероватно нису били задовољни одговором твоје пранене па су почели шутати и превртати све по дворишту и по кући. По звуку блејања оваца знао сам да су ушли у шталу. Псећи лавеж се и даље мијешао са њиховим гласом. И онда, звук репетирања, рафал, задњи цијук и тајац. Осим мириса страха који сам до сада осјећао, осјетио сам и мирис смрти. Штипао ме за очи па су сузе неконтролисано текле. У том тренутку сам помислио да је све готово и почео се молити. Кораци су били све ближи, приближавали су се сушари. Тад ме брат јако стиснуо уз себе као да хоће да ме у себе скрије, заштити. Тад зачух уплашени, испрекидани глас твоје пранене и звук њених босих ногу како трчи према сушари. „Тифус, тифус!“, викала је уплашено, показујући на знакове од креча које је нашарала на сушари. У то вријеме тифус је односио животе и није било лијека. Сви су од њега страховали, можда Швабе највише. Тако су и тада урадили. Отишли су. Чини ми се да још сатима нисмо изашли вани нити се ко приближио сушари.“

Застаде причати стари Јован, брада му поче подрхтавати а стара, изборана рука се стегну у песницу и вене на рукама искочише. Знао сам да му сјећање оживљава те тренутке, јер му је и поглед одлутао у прошлост, а обрве се скупиле, саставиле. Љутио се Јован, а љутим се и ја. Мислим да обојица имамо разлог за то. Нисмо ми љути на то „пасје“ вријеме нити на ово „погано“ вријеме. Љути смо на људе који су направили такво вријеме, јер нама, људима, је дата могућност избора. Па зашто онда сви не би изабрали добро и уљепшали и себи и другим животе. Ја вјерујем у стару француска пословицу „Све ће проћи, осим добра!“

Ахмед Халилбашић, IX разред, Прва основна школа Живинице, Живинице, Босна и Херцеговина

Марица Ферхатбеговић, наставник

Прво место на литерарном конкурсу манифестације “Доста су свету једне Шумарице” у категорији виших разреда основних школа, Крагујевац 2020.

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com