ЛитерарноСтваралаштво

Ахмед Халилбашић – Свевидеће наочаре

Свевидеће наочаре

На оној седмој кривини десно
Баш негдје између сна и јаве
У радионици гдје се снови праве
Нађох неке веома чудне наочаре.

По обичају радознао сам био
Одмах сам их на очи ставио
Не можете ни замислити сва та чуда
Која кроз њих видје моја глава луда.

Брзином муње слике се редају
Чудно, све ми љепше изгледају
Чак и мисли моје Ане, којих се стиди
Кроз те наочаре ја могу да их видим.

Видјех, сретан, себе у њима
И пустињу како кишу прима
Гледам, скупа се играју зец и лија
Ено, чак и кукавица себи гнијездо свија.

И моје наставнице видјех мисли
И тему коју нам за писмени смисли
И ево гледам кроз онај роковник црвени
Све задатке који ће нам бити за контролни.

Видим и прелијепу шарену дугу
Која са неба отјера таму и тугу
Гледам како она спаја земљу и небо
И освјетљени пут којим бих кренути требо.

Већ се чује весела пјесма птице
Осјетих како ми сунце милује лице
Али за њих моје сањиве очи не маре
Још не дају дану ове свевидеће наочаре.

Желим још кроз њих ја да гледам
Било коме да ми их скине, ја не дам
Гледањем кроз њих се дневног терета
Ослобађа ова моја душа, душа дјетета.

Ахмед Халилбашић, VII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина

Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com