ЛитерарноСтваралаштво

Ајла Мујковић – Дани покрај болесника

Дани покрај болесника

На крају дана, колико год ми јурили великим стопама за бесконачним успехом, неко треба да схвати да је све пролазно, да смо ми само људи на ноћној стражи. Неко то треба да схвати а истовремено и да зна да је време наш највећи непријатељ који нас нон-стоп подсећа да нисмо ништа урадили. Време је плод наше несигурности и увређeног ега да трчимо за новцем. Колико год то звучало тужно, амбиције нас на крају и убију. Зависност и све што је везано за њу храни его. Свака особа је једна више лекција у нашим животима, па тако и нажалост мој друг којег су убиле амбиције и који је отпутовао негде горе.
Сиромашни дечак којег су деца малтретирала јер није имао новац за ужину, у шеснаестој години је упознао неког коме је много веровао, али ко га је довео до дна. Опијат и зависнот, учинили су да један пупољак руже ишчезне. У последње време, његово лице је било све блеђе, очи црвеније а глас све муклији. Једног тмурног јутра, пробудио ме је телефон, плач његове мајке који ми и дан данас одзвања у ушима, срушио је у мени сва цветања. Одмах сам отишла у болницу, а милион мисли ми прошло кроз главу, када се човек нађе у таквој ситуацији, губи своју сопствену контролу над емоцијама и сузама које прождиру и сечу више од сваког сечива. „Предозиран је….“ рекао је високи доктор са набораним челом и седом косом. „Опијати су још више утицали на канцер…. уколико се не пробуди за 48 сати….. бићемо приморани да искључимо апарате…. а и у случају да се пробуди, нема довољно наде да ће још дуго опстати… жао нам је“ наставио је доктор. Након неколико сати, дечак се пробудио, али смо знали да неће још предуго бити са нама. Са вриском у себи сам покушавала да му улепшам неколико последњих дана. Пошто су посете биле ограничене, бежала сам из школе како бих могла да проведем мало времена са другом, тачније са особом који је заменио место рођеног брата. Бежала сам из школе, а највише од истине и себе. Нисам хтела да верујем да је у терминалној фази и да ће заувек отићи. А када бих и помислила на то, мој бес на себе би изазвао ненормалну количину нервозе. Првог дана, донела сам лаптоп и неколико видео игрица, пошто је и превише волео игрице. „Не ради то…не проводи време са мном говорећи ми како ништа није опасно. Знам да сам терминал“ рекао је муклим и дрхтавим гласом. Још једна лекција која се некако кроз себичну причу извукла, а то је да нико заправо не зна да ли ћeмо да се пробудимо сутра, здрав човек заправо не размишља да ли ће да се пробуди, јер је здрав. Чудно је заправо колико човек не размишља о неким најбитнијим стварима, које су нам за вратом, а које су чињенице живота. Следећих пет дана, сваког дана сам одлазила и носила наше успомене, од почетка детињства па све до сада. Петог дана, отишла сам са ружом јер је много волео руже, имао је дух Дон Жуана. Док сам улазила у собу, поново су ми се јављале црне мисли. Његова соба је била потпуно празна…. његов мирис је у потпуности нестао, постеља је очекивала друге болеснике. Поново је дошао високи доктор са набораним челом и седом косом. „Жао нам је… Умро је јутрос у пет сати ујутру….“ Ружа, која је тек процветала и поруменела, пала је из моје руке. Поново се јављала неконтролисање емоција и осјећај анксиозности, неколико секунди сам гледала у доктора док су ми сузе квасиле образе као тек пала роса.
Била сам изван себе, доктор ми је дао писмо које је дечак писао неколико сати пре смрти. У њему је писало: „Јуче је прошлост, сутра је визија и илузија. Ја сам живео за данас, мој сат живота је откуцавао брже, али сам макар схватио поенту живота. Чудно, зар не? Човјек схвати поенту живота тек када губи живот. Водим се реченицом да је све морало бити како је записано. То што можда већ сутра нећу бити са вама, то није мој пораз, него ваша лекција.“ Узела сам ружу и изашла напоље, заједно са писмом које је и дан данас ту, негде у углу моје собе у кутији успомена. Силазила сам низ степенице, а моје тело као да није било моје, као да нисам могла рећи својим ногама да крену даље. Реченица која ми је остала у највећем сећању, које када га се сетим, као жилет и трака филма враћају време уназад: „То што можда сутра нећу бити са вама, то није мој пораз, него ваша лекција.“

За Табла Фест 21
Ајла Мујковић, VIII-7, ОШ ,,Вук Караџић“ Нови Пазар, Србија
Ментор: Сабина Аземовић
Похвала на литерарном конкурсу за Табла Фест 21 по одлуци Стручног жирија у старијој категорији

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com