Као кратак леп сан
Био је то један леп дан. Устао сам из кревета и добио писмо од мог пријатеља Милутина Миланковића. Нисмо се видели од завршетка гимназије па нисам мислио да ће ми издање писати.
У писму је писало:
„Драги Алекса,
Пишем ти јер желим да идеш са мном у васиону. Моја адреса је Улица Милутина Миланковића 37. Буди спреман.
Срдачан поздрав Милутин Миланковић.“
Ово је било остварење мог сна. Одмах сам се спаковао и средио. Кад сам стигао до њега дошло је време за лансирање ракете. Ушли смо у њу питао ме је да ли сам понео храну. Рекао сам да сачека. Изашавши из ракете тајмер је одбројавао 5, 4, 3, 2 и са храном ускочио сам у задњој секунди. Јурнули смо у васиону. Било је предивно гледати Земљу па чак и цео Сунчев систем. Онда смо се Милутин Миланковић и ја сетили како смо се лепо дружили у гимназији. Време је толико брзо прошло, а ми смо слетели на Месец. Одатле смо гледали разне планете као што су Марс, Месец, Јупитер и Сатурн. Било нам је прелепо док смо уживали на великом прстену Сатурна. Осећао сам се као у рају.
Видели смо ванземаљце који су почели да говоре устај Алекса устај! То је био само глас моје мајке. Схватио сам да је то само сан. Ово искуство у сну никада нећу заборавити јер је било непоновљиво и стварно лепо.
Алекса Поповић, IV, ОШ „Вук Караџић“ Београд, Србија
Наташа Липовац, учитељица