Моја неостварена жеља
Свако од нас има неку неостварену жељу о којој стално размишља. Ја живим са мамом и татом и немам ни брата ни сестру. Понекад, без обзира што ми они пружају бескрајну љубав и пажњу, осећам се толико усамљено. Веома бих желео да имам једног малог пса.
Волео бих да тај пас буде расе коврџави бишон. Имао би мајушне шапице и пресладак црни носић, белу коврџаву длаку и умилне крупне окице. Купио бих му једну светло плаву огрлицу на којој би се налазила златна шапица испуњена његовим именом. Звао бих га Пуфко. Лепо бих се бринуо о њему и редовно бих га шетао и хранио. Издресирао бих га тако да буде најбољи пас и пријатељ на целом свету. Он би ми правио друштво и чинио би ме срећним када сам усамљен и тужан. Али, ми тренутно немамо услова да чувамо пса јер су мама и тата презаузети обавезама и послом, често путују и не желе да чувају пса у кући.
Ипак ја не губим наду и надам се да ће се једног дана моја жеља остварити и да ћу ускоро имати пса. Ако нешто јако желимо то ће нам се сигурно и остварити.
Александар Анђелковић, IV/3, ОШ „Радоје Домановић“ Врање, Србија
Учитељ: Марија Раденковић
