МОЈИ ДАНИ У ИЗОЛАЦИЈИ
(Дневнички запис, 14.04.2020.године)
Јутро је. Пробудио сам се и размишљам који је данас дан. Узео сам телефон да видим и колико је сати, али сам се убрзо сетио да ми то последњих месец дана и није тако битно.
Од дана када је проглашено ванредно стање, сваки дан ми је скоро исти – устанем, доручкујем, урадим неки домаћи, затим слушам предавања преко телевизије, ручам, играм се у дворишту, поново радим домаћи …и тако у круг. Али …данас сам у својој соби, у тишини, размишљао о својим осећањима и свему што ми се дешава са мојих десет година.
Да ми је неко рекао да ћу, уместо да идем у школу, чекати да тати преко имејла и путем моје Фејсбук учионице стижу лекције за учење и упутства за израду домаћих задатака, не бих му веровао!
Што се тиче школе – волим да учим. Одличан сам ђак. Имам сву помоћ и подршку, али … то ми је некако досадило. Љут сам на целу ову ситуацију! Мени овде ништа није јасно, ни нормално! Чак ме и у кући задиркују како бих сада, одједном, волео да идем у школу. Са друге стране, довољно сам одрастао да схватим да, за сада, морамо, због нас самих, да останемо код куће.
У мени су помешана сва могућа осећања – срећа и туга, и досада, и разбибрига, и самоћа, и страх …Некада сам спокојан, а уједно и бесан … Знам само да једва чекам да се врате она стара јутра и нека лепша и обична времена.