Беседа о Васкрсу
Драга децо духовна,
Сећамо се најрадоснијег празника у целој историји човечанства. Баш на овај дан наш господ Исус Христос је васкрсао, подигао све праведнике из својих гробова, преселио их је у Рај, и не само то, него се на чудесан начин подигао из мртвих и устао да би нас уверио у своје Васкрсење, које се одиграло скоро пре 2000 година.
Он иако је победио силу адску побеђује и смрт и приковао је грехе наше на крст свој и тако давши нам закон да више не грешимо. Не чинимо нешто слично греху, ми улећемо управо у то и боримо се против зла овог света да би „нешто добили против искушења“. Али Исус то побеђује својом смрћу и својим васкрсењем, водећи све нас на свој узан пут који је он већ прошао, којим су његове стопе ходиле као син Божији, као спаситељ света водећи борбу против људских грехова.
Кроз то сазнајемо да је он Васкрсао и разорио капије адске подигавши Адама и Еву који су до тада били у њима, желећи да покаже милосрђе своје и неисказану доброту своју, која обитава у њему за свагда. Зато Господ пази на виноград свој који добро обитава у посту и молитви. То могу доказати и речи Светог писма, речи светих отаца, а које говоре о Христовом васкрсењу и о многим стварима које нас проводе до Рајских насеља, где су многа блаженства које подробно описују Христова страдања.
Желећи тако да се ослободи од људског тела јер знајући шта га чека, брзо се растаје и одлази ка Оцу у бољи свет. Боравећи тамо, или боље речено од педесетнице, да би у рајским насељима показао своју силу уставши из мртвих да би испунио прорачанства која су пророчена за њега не ожалостивши ниједног пророка на тај начин, имајући бољи дух и боље тело да би становао после Васкрсења у бољем свету.
Радећи тако испуњава заповести Божије предатих још у Старом завету преко пророка Мојсија и сада преко Сина Божијег. Као што сам Господ каже: „Нисам дошао да укинем закон, већ да га испуним“, што је и сам показао на Тајној вечери водећи бригу о нама. Васкрсењем, дајући нама удела у Евхаристији, добијамо испуњење завета Божијег.
Победвиши смрт дарујући нама живот, води нас из овог света у Божански свет, тј. Вечни свет, где нам је обезбедио дарове небеске. Стога не требамо се тиме хвалисати, него се ипак радујући што имамо удела у царству Његовом, борећи се тако уједно и против искушења, потврђујемо речи који су написали пророци и Господ Исус Христос. Кроз ватрене речи у Евхаристији водимо безбрижан живот, станујући тако поред дома Господњег, и не само то, него поред љубави и вере које нам је дараовао Господ изласком из свога гроба и Васкрсењем својим.
Добар живот на путу за вечни живот може се показати као хришћанска заједница који Свети оци стављају до знања нама да је то једини пут како заблуделе синове Израиљске враћати цркви. Поред тога, морамо знати истину коју само они и васкрсли Господ потврђују. Не можемо зидати кулу на два спрата, него једино можемо зидати кулу Небеску са 33 спрата. А да бисмо то урадили морамо да се разапнемо са Христом и да уђемо у суштину крста.
Наиме, људи који су предали Исуса на смрт тј. Сина Божијег вичући: „Распни га, распни!“, нису достоји назвати се синовима Божијим, а фарисеји који су узроковали тај проблем сами су после тога упали у замку коју су Исусу ископали – као што каже пророк Давид. И још други пророк каже: „Кост његова неће се преломити“.
Ми упадамо са наведеним грешницима у лицемерност људског човенчанства, али ипак Господ својом молитвом на крају „Опрости им Оче јер не знају шта чине“, спашава од помора греха. После тога говори нама свима познате речи: „Или, Или лима савахтани“, што значи: „Боже, Боже зашто си ме оставио“. Јудејци то тумаче као да зове Илију, или боље рећи изазивају га на то.
После тих тужних часова, боље речено испуњења свега што су рекли пророци за Исуста као што црква каже Царски часови, пред нама је још један тужан дан. Лежање у гробу Христа који за то време душом обитава у Аду и тако спасава оне који нису имали да се спасу. Спасава праотаце, подвижнике давних времена који су у свем угодили Богу.
Међутим, са првим грехом Адама и његове жене Бог је закључао врата Раја, поставивши Херувима да лебди на њима, уједно тако давши знак људима да је дошло време покајања. Због тога праведнци који су живели у Старом завету нису могли да уђу у Рај, чекајући Христов долазак и његово Васрксење, као да подсетник да је настало време кајања.
„Васкрсо си Христе Боже наш“ говори се у црквеним песмама на дан Васкрса желећи тиме да се покаже радост која је наступила на земљи. Дакле, живећи у ово време требамо да се утврђујемо у речима Господњим јер у свако доба људске историје оне имају значаја за нас.
Не плашимо се смрти јер је смрт побеђена, срушена, удављена, самим борављењем Исуса у гробу самим Васкрсењем његовим. Знамо сви једног нашег ђакона мученика Авакума. Када је ишао на смрт рекао је кад га је мајка саветовала да се одрекне Христа:
„Мила мајко на млеку ти хвала, ал` не хвала на твом савету. Србин је Христов радује се смрти!“.
Христос Васрксе! Амин.
За Трећи таблин међународни васкршњи конкурс
Александар Ивановић, IV/2, ОШ „Краљ Петар I“ Стари Град, Београд, Србија
Вероучитељ-ментор: Ђорђе Шуменковић
Треће место на Трећем таблином међународном васкршњем конкурсу у категорији литерарни радови средњи узраст
