Попећу се на врх планине
Са четири, пет година играла сам се са луткама и стално сам их шишала. Маштала сам и замишљала како ћу једнога дана имати свој фризерски салон и бити познат фризер.
Међутим, са поласком у школу то се променило.
Када гледам своју учитељицу маштам, тако, како бих ја изгледала једнога дана кад порастем и постанем учитељица.
Да ли ћу бити другачија или ћу бар мало подсећати на њу?
Како стићи до тог циља?
Па, наравно, учењем и само учењем.
Има још много тога у мојој глави…
Маштам како постајем познат музичар који свира гитару…
А можда ћу имати ергелу са много коња, или ћу можда бити сликар…
Па да, учитељица, музичар или сликар ће бити једно од занимања којим ћу се бавити када одрастем. Можда…
Волела бих и да се једнога дана из хобија бавим планинарењем. Често када путујем, пролазимо поред Ртња. Маштам да прођем кроз шуму и попнем се на врх те планине.
Желим да осетим како је бити на врху!
И цео је живот мој пут из подножја на врх планине…
Падине су дуге и стрме, али ја храбро корачам и не могу ме поколебати препреке на које наилазим. Мој циљ је врх!
Попећу се на тај врх, који ми још увек изгледа заклоњен у облацима и не назирем му облик.
Знам, попећу се на врх и остварићу циљ!
За Табла Фест 19
Александра Јовановић, 2. разред, ОШ „Доситеј Обрадовић“ Вражогрнац, издвојено одељење Николичево
Ментор: Сања Маринковић, учитељица
