“Безброј пута значајније од стицања материјалних добара и овоземаљског благостања јесу исконска вера, нада и љубав. Вера у Бога, нада да ћемо победити зло и љубав према ближњима кроз коју задобијамо живот вечни…“ Попут перлица услед настајања наруквице реченице су се низале на Искрином писменом задатку из српског језика.
Ова ведра, насмејана и наизглед безбрижна девојчица прошла је кроз веома буран период у животу. Њена борба је отпочела чим ју је мајка донела на свет. Са неколико месеци њене руке нису биле заинтересоване да ухвате ни најпривлачнију играчку код већине беба – звечку. Док су њени вршњаци проговарали прве речи она је испуштала тек по који глас, док су неки несигурно а неки самоуверено правили своје прве кораке она је и даље лежала у постељи као да није имала никакву жељу да се опроба у тој виталној вештини. Родитељи су из дана у дан бивали све забринутији и утученији. Иако су их рођаци и пријатељи уверавали да је са Искром све у реду, да узалуд паниче јер се свако дете развија различитом брзином и њему својственим начином, родитељи су је ипак одвели код лекара. Првог, другог, петог, десетог… Искра је дане проводила у болницама. Након безброј прегледа и анализа лекари су установили поражавајућу истину; Искра се суочавала са церебралном парализом. Очајне родитеље је дотукао лекар који их је “тешио“ речима: “Млади сте. Можете да имате друго дете.“ Данима и ноћима су проливали сузе кад год би се сетили мукотрпне ситуације у којој се налази њихово чедо.
Једног јутра мајка се пренула из сна сва озарена и насмејана. Пробудивши свог супруга убедљиво је рекла: “Буди се! Идемо у цркву!“ Након краће тишине он запањено упита: “Откуд то? Нашем детету ни операција не може помоћи.“ Спремна на све како би свом детету олакшала живот, мајка му исприча свој несвакидашњи сан који је за њу био откровење. Јавила јој се Богородица уз речи да се и највеће муке побеђују вером, молитвом и редовним одласцима на Свете литургије и да кад увидимо своје слабости не треба да сажаљевамо себе већ да исповедимо своје грехе и да се причешћујемо. Без поговора отац је пристао иако није истински веровао у Бога. Од тог дана породица је сваке недеље одлазила у цркву. Родитељи су се уздали у Господа и у њему пронашли неку нову снагу. Иако је годинама деловало као да нема помака нису посустајали нити роптали. Чврсто решени и уверени да ће све кад тад доћи на своје, свакодневно су водили Искру на вежбе, терапије, рехабилитације, дефектолошке третмане и пре свега у цркву.
Кад је пошла у први разред другари из одељења је нису задиркивали нити изопштавали из друштва. Напротив, увек су били ту за њу. Свакодневно су јој прилазили и помагали кад год јој је помоћ била потребна. И она је увек била ту за њих. Пажљиво их је слушала и саветовала кад год би њихова дечја душа препознала неки животни проблем.
Прошле године уочи Васкрса, кад Искрина породица беше у цркви, догодило се нешто чудесно. Док су се провлачили испод плаштанице Искра је осетила да је неко помиловао по глави. Необична енергија и пријатна топлина су прострујале кроз њена стопала. Пред очима јој се указа анђео. Пружио јој је руку и казао умилним гласом: ”Ходи к мени. Од сада си као и сви твоји пријатељи. Али не заборави да редовно долазиш и молиш се у цркви јер је Бог тај који те је исцелио.” Родитељи су с неверицом и одушевљењем посматрали како је њихово чедо пружило руку, несигурно устало из колица, ситним корацима пришло распећу Христовом, ничице пало на колена и целивало га. Присутни верници су се осенили крсним знаком уз речи: “Слава Теби Боже наш! Господе Исусе Христе помилуј нас грешне и опрости нам.“
Од тог дана Искра је редован члан црквеног хора и нипошто не пропушта ни једну Свету литургију. У њеном животу недеља је дан посвећен Богу и молитвама. Користи сваку прилику да поручи родитељима који имају децу са посебним благословом да прихвате Божји позив, узму свој крст и никад не одустају од њих колико год им је тренутно тешко. Христос Васкрсе, радост донесе!
За Четврти таблин међународни васкршњи конкурс
Александра Теа Васев, VII-1, Специјална школа са домом ученика ”Бубањ”, Ниш, Србија
Ментор: Милица Анђелковић
Прво место у категорији литерарни радови старији узраст
