Први пролећни дан обасјало је раздрагано сунце, које је наговештавало нови почетак. Деца су живахно јурцала у оближњем паркићу, који је одисао опојним мирисима цвећа. Лахор је нежним додирима поздрављао сваког пролазника док се пресрећан млади брачни пар загрљен враћао са егзотичних Канарских острва. Пре месец дана су сазнали да ће њихова породица бити богатија за још једног члана. Дане су проводили у љубави, радости и раскоши; одлазили су на гала вечере, муж је куповао жени скупоцени накит, сваки викенд су обилазили неку другу државу. Нису занемаривали ни опремање дечије собе, гомилање играчака, цуцули, глодалица, звечки, шеталица и којекаквих којештарија за бебе, темељно планирање на које ће све активности уписати своје златно дете, које ће школе завршити, у којој ће држави студирати и докторирати, који ће бити његов будући животни позив… Дани испуњени усхићењем, узбуђењем и изобиљем су промицали попут разиграних нота у веселој песми. С нестрпљењем су ишчекивали када ће њихово чедо угледати свет.
Млади и неискусни родитељи су забринуто посматрали како Тајанине неспретне рукице безуспешно изнова и изнова покушавају да ухвате омиљеног плишаног меду. Њене очи нису биле заинтересоване за шаренолике играчкице које су је са свих страна окруживале. Премда су их пријатељи и рођаци уверавали да је са Тајаном све у реду и да узалуд паниче јер се свако дете развија различитом брзином и њему својственим начином, родитељи су је ипак одвели код лекара. Најпре код изабраног педијатра, затим код најбољих стручњака у земљи, региону, па чак и на други крај света. Где год да су се обрели, након бројних прегледа и анализа, дочекивао их је истоветан одговор: “Ваша ћерка не види… На жалост, не можемо ништа предузети… Знате, медицина рапидно напредује… Можда једног дана…“ Било им је преко главе и болница и лекара и оваквих пуких одговора и пријатеља који су их тешили и охрабривали да наставе даље упркос болу који је заледио њихова срца. Очајни родитељи су полако тонули у безнађе и чемер. Све чешће су избегавали да носе крст који им је Бог дао; сасвим неприметно су почели да се удаљавају од своје ћерке. Куповали су јој све што њено дечије и неискварено срце зажели, плаћали су дефектолошке третмане код тифлолога и соматопеда, дадиље које су је чувале, асистенте који су је водили на часове клавира, певања, глуме, гимнастике па чак и у играонице и паркове. Организовали су дане како би што мање времена проводили са својом ћерком. Себе су затрпавали послом, престали су да путују по свету и самим тим уништили сва некадашња бајна пријатељства. Болео их је сваки зрачак сунца који они виде а она не, свака боја коју јој не могу дочарати, сваки пејзаж који су некада са дивљењем посматрали. Тајана је осећала њихову утученост али није дозвољавала да они то примете и прекоревала би себе сваки пут када би њене малене окице испустиле по коју сузу. Иако су јој сви асистенти радо помагали и дадиље је успављивале читајући прекрасне бајке, у дубини душе је била усамљена. Чезнула је за топлим речима мајке, снажним загрљајима оца који уливају сигурност и самопоуздање и породичним тренуцима које би памтила читавог живота.
Године су прохујале и наступио је дан када је Тајана стасала за школу. Дрхтала је од узбуђења на саму помисао да ће коначно упознати пуно другара са којима ће моћи да ћаска, збија шале и ужива у чарима детињства. Ужагрени ђаци су јурцали као муве без главе, препирали се и отимали око места а неки су необавезно чаврљали: “Овде ја седим“ “Да ли сакупљаш колекцију сличица Зверићи?“ “Како ти се зове млађи брат?“ разлегало се читавом учионицом. Тајану је увео асистент, држећи је за руку довео до столице и што је могуће суптилније рекао: “Овде ћеш да седиш. Ја сад одлазим. Ускоро почиње први час. Лепо се проведи. Ћао!“ На појаву одрасле особе у учионици деца су утихнула. Сви су забезекнуто и љубопитљиво зурили у Тајану. Засули су је невиним питањима која су јој стварала нелагодност: “Зашто те је тата довео у учионицу?“ “Зашто те је тата онако држао за руку?“ “Зашто ти је тата наредио да седнеш ту?“ Налет туге и срама је преплави попут лавине. Сузе јој навреше на очи. Није могла да се суздржи. Зајецала је. Из гомиле се издвојила онижа девојчица плаве косе, пришла јој, села поред ње и зацвркутала умилним гласићем: “Ћао! Ја сам Алексија Каранфиловска. Како се ти зовеш?“ Обрисала је сузе, дубоко удахнула и трудила се да делује што прибраније: “Ја сам Тајана“. “Мило ми је“, одговори Алексија и лагано пружи руку на шта Тајана није узвратила. У том уђе учитељица и отпоче час. Након што су се сви представили, учитељица је замоли да устане. “Децо, ово је Тајана Хајнал. Она не види али то не треба да вас омета у вашем дружењу. Само јој пружите помоћ и подршку кад год јој је неопходна. Реците јој кад се испред ње налази нека препрека, потрудите се да што мање говорите о стварима које се могу само чулом вида осетити или јој детаљно опишите оно што видете. Нипошто јој се немојте подсмевати нити је изопштавати из друштва. Са њом ће у школи бити асистент који ће јој помагати при кретању.“
Школски дани су се низали попут перлица услед настајања наруквице. Сурова деца су је задиркивала и одбацивала. Нека су јој чак намерно подметала ногу, други су је једноставно избегавали и заобилазили у широком кругу. Ипак, није све било тако црно. Алексија није била рђаве природе. Родитељи су је од малена учили да прихвата и поштује различитости. Увек је била ту за Тајану. Прилазила јој је и помагала сваки пут кад јој је помоћ била потребна. А и она је увек била ту за њу; помно ју је слушала и саветовала кад год би њена дечија душа препознала неки животни проблем. Једна другој су поверавале све што их је тиштило. Међу њима није било тајни. Овај изданак је прерастао у право безусловно пријатељство. Тајана је по први пут осетила блискост и топлину искреног другарства. Нису могле да замисле дан а да макар на кратко нису биле заједно.
Међутим, Алексија је све чешће изостајала из школе. Тада би Тајана једва чекала да се часови окончају како би што пре отишла код другарице где је проводила остатак дана. Приметила је да се нешто озбиљно збива са њеном најбољом пријатељицом. Иако ведра, насмејана и стрпљива као и пре, сваким даном је бивала све мршавија и некако слабија. Једног суморног кишног дана од Алексијине мајке је сазнала поражавајућу истину. Њена једина пријатељица се суочавала са Фридриховом атаксијом, болешћу за коју у Србији нема лека. У трен ока јој се срушио цео свет. Алексија јој је била уточиште, сигурна лука која полако ишчезава. Једноставно се бојала да живи у свету у коме су деца окрутна према њој. “Ох, како сам себична“, помислила је, “моја најбоља пријатељица се бори са немилосрдном болешћу а ја мислим само на себе. Морам јој помоћи. Ја ћу бити њена снага и утеха као што је она мени… Морам пронаћи лек!“ Кад год Алексија није била у болници, Тајана је радо спавала код ње. Кући скоро да није ни одлазила. Тек тада су родитељи увидели да се нешто догађа са Тајаном. Покушавали су да заподену разговор али авај. Ћерка би само одмахнула руком, промрмљала како нема поверења у њих и како су је издали и брже боље се запутила код Алексије.
Једне вечери, исцрпљени родитељи, како од посла, тако и од стрепње за својом ћерком, стровалише се у кревет. У глуво доба ноћи нешто их је пренуло из сна. Седели су у кревету и збуњено гледали једно у друго. Мајка је прва прозборила: “Ох, какав чудесан сан сам уснила. Преда мном се указа мајушно створење са свиленкастим крилима. Нисам сањала добре виле још од кад сам била мала девојчица. Нежно ме помилова по лицу, слете на кревет, озбиљно се загледа у моје очи и стаде говорити баршунастим анђеоским гласом – Ја сам добра вила Илина. Краљ свих добрих вила Доброслав ме је послао код вас рекавши ми да сте ви људи великог срца и широких схватања и да за вас још увек има наде. Ваша ћерка није болесна; то што не види очима не значи да је слепа душом и да можете по сваку цену да занемарујете њена осећања. Преклињем вас, ако желите да ваша ћерка не клоне духом и да стекнете њено поверење, помозите јој. Укините све асистенте и дадиље, проводите квалитетно време са њом, на пример можете да се играте звучних игара које слепа и слабовида деца обожавају. Читајте јој књиге, разговарајте, заједно планирајте њено слободно време, шетајте са њом, скупа идите код њене најбоље пријатељице. Помозите јој! – изговоривши то добра вила нестаде као да је није ни било.“ “Не могу да верујем! И ја сам сањао потпуно исти сан“, изусти отац пренеражено гледајући у супругу. Не разјаснивши у потпуности да ли се ово откровење догодило у сну или на јави одлучили су да послушају добронамерне савете.
Наредног дана, чим су завршили са послом, похитали су код Алексијиних родитеља да дочекају девојчице из школе са гомилом разноврсних грицкалица, породичном пицом и колачима. На њихово запрепашћење, кад им је Алексијина мајка отворила врата, угледали су крхку девојчицу како посеже за чашом воде. Видевши да су Тајанини родитељи затечени призором, мајка једине пријатељице њихове ћерке им журно али бојажљиво исприча каква их је недаћа снашла. Споменула је и то да је једина нада за побољшање њеног стања лечење у иностранству али да јој то због финансијских разлога не могу приуштити. На жалост, ни лек за ублажавање симптома и успоравање прогресије болести још увек није доступан у Србији. Ћутке су се посматрали. Неугодну тишину је прекинуло звонце на улазним вратима. Ушла је Тајана са својим асистентом не слутивши шта је чека. Прикривајући сузе у очима, мајка и отац су притрчали и снажно загрлили своју ћерку. Саопштили су јој упадајући једно другом у реч: “Опрости нам што смо те занемарили. Стварно нисмо разумели са каквим изазовима и потешкоћама се бориш. Од данас окрећемо нови лист. Укидамо све асистенте и дадиље. Посао може да чека, ти си нам преча. Где год треба ићи ћемо заједно као породица. Сама бирај активности које те испуњавају и чине срећном. А што се твоје другарице тиче, обновићемо своја стара загубљена пријатељства и скупа организовати хуманитарни концерт како би јој, колико год је могуће олакшали живот. Од сад је и она део наше породице. Држаћемо се заједно и превазилазити све препреке које нам стану на пут.“ Калеидоскоп осећања преплави Тајану: “Хвала вам бескрајно! Волим вас највише на свету“, одушевљено је изговорила кроз сузе радоснице. Њени родитељи су најзад појмили – НОВЦЕМ СЕ НЕ МОЖЕ КУПИТИ СВЕ!
За Табла Фест 25
Александра Теа Васев, VII-1, Специјална школа ”Бубањ” Ниш, Србија
Ментор: Милица Анђелковић
Друго место у категорији литерарни радови старији узраст по одлуци Дечијег жирија и похвала у категорији литерарни радови старији узраст по оцени Стручног жирија
