ЛитерарноРегионална сарадњаСтваралаштво

Amila Avdić – Moj ljubimac

Moj ljubimac

Krenuli smo mojoj neni koja je živjela u predgrađu. Suze sreće me prate i moj šapat se tiho čuje. Nena je jedina osoba koja mi je ispunjavala svaku moju želju. Poželjela bih je i kad prođe samo jedan dan i sve sam gledala kroz prozor auta iščekujući da vidim put kojim se skreće njenoj kući.
Tamo je i moj ljubimac, moje malo prasence, cuko sa povijenim repom. Crn kao vepar. Nema tog imena kojim mu ne tepam. Danju laje, a noću je prava kukavica. Auto se parkiralo na zelenu travu. Iz stare kuće izađe moja nena. Tako je krhka i bolešljiva. Potrčala sam joj u zagrljaj, a ona je nježno milovala moju kosu. Iza kuće se začuo lavež koji me dozivao. Potrčim do tamo. Pa to moje malo prasence, kukavica. Gledala sam ga u oči i rekla da idemo trčati. Svoju šapu je stavio u moje krilo. Kroz smeđe mu oko padne sitna suza sreće. Najgore mi je što ga komšije ne vole pa me strah da mu ne naude. Glasno bi cvilio noću i niko od njega nije mogao spavati dok ne prestane. Znala sam da je budio i malu djecu i da su ljudi morali ustati rano na posao, ali nisam mogla zamisliti da ga nema. Nena zna koliko ga volim i kad god nazovem i pitam za njega, ona kaže da je dobro, a ja osjetim da to nije istina. Kada se nena više razboli, dovedemo je kod sebe, a on ostane sam.
Prije nekoliko dana smo nenu vratili i odmah sam potrčala napolje da vidim gdje je ono moje crno prase. Ugledah otkinut lanac. Komšije su samo odmahivale glavom i govorile da nisu bili kod kuće kad je nestao. Ja se stalno nadam da ću uskoro osjetiti njegovu šapu na svom krilu.

Amila Avdić, V razred, Prva osnovna škola Živinice, Živinice, Bosna i Hercegovina
Mentor: Marica Ferhatbegović