На табли је писало – ИДИ
Сунце је изашло са истока и све красило својим осмијехом. По мирису ваздуха се осјетило да је то посебан дан. Изашао сам напоље да се играм са облацима и висибабама. Када одједном чух како ми мој телефон звони. Потрчао сам у кућу мислећи да ме једна од симпатија зове да ми каже колико ме воли и да гласно цмокне уснама. Мислим, био сам велики заводник и све цуре из школе су трчале за мном на одморима, правиле су се као да хоће да ми поправе крагну на школској униформи. Ја бих им подарио неодољив осмијех од којег, плашио сам се, би могле пасти у несвијест.
Међутим, с друге стране се чуо крупан глас који рече: „Одабрани сте да летите у свемир. Имате задатак да усликате макар једног ванземаљца. Да ли сте заинтересовани?“ Рекао сам да требам да размислим о томе. Дуго сам размишљао, двоумио се, плашио… И онда сам се сјетио да је данас на табли писало крупним словима: „ИДИ!“ Одлучио сам: Идем па куд пукло да пукло. Назвао сам и рекао да пристајем.
Спаковао сам основне ствари, укрцао се на супераутобус и кренуо у Свемирград. Супераутобус није имао прозоре тако да ништа нисам видио, али смо за сат времена били на одредишту. Прво сам видио велику тмурну зграду. Један човјек ме је повео ка ракети. Вјетар ми је пренио да у свемиру постоје разна чудовишта, али му нисам повјеровао. И напокон дође тај тренутак када сам ушао у ракету. Срце ми је лупало као бубањ. Било је са мном још неколико дјеце. И одједном се зачуло: „Спремите се, крећемо!“ Када је ракета полетјела, и камен се уплашио.
Након три секунде били смо у свемиру. Мјесец и звијезде су ме поздрављале. Добили смо фотоапарате и мале свемирске бродове. Дјеца која су била са мном разишла су се на различите планете. Ја сам ишао на највећу планету, Јупитер. Када сам стигао на ту планету и изашао из свемирског брода, скакутао сам као лопта. Не знам како ни због чега. Док сам скакутао, видио сам велику сјену која се приближава ка мени. Брзо сам ушао у неку уску рупицу и сакрио се. Руке су ми подрхтавале од страха. Када је то чудовиште пролазило крај те рупице у којој сам се крио, изгледало је као огромна зелена крушка са великим црвеним очима и малим црним брковима. Брзином свјетлости сам узео фотоапарат и усликао то створење. Задатак је био извршен, имао сам доказ за моје обожаватељке зашто се нисам јављао неколико сати. Не воле оне мене џаба, врло сам пажљив и осјећајан поред моје љепоте и неодољивости. Требали бисмо се вратити на земљу, али хтио сам да још разгледам мало. Видио сам банане које причају и још пуно тога..
Највише ми се свидјело што код њих нема домаће задаће. Одлучио сам отићи по своје обожаватељке и довести их овдје да у миру, без домаће задаће, живимо до краја живота. Знам да ће пристати. Родитеље ћу обилазити, а могу они доћи овамо кад пожеле јер то је за њих само једно кратко путовање у свемир. Чак ни уштипци, које ће нам мама направити, неће се стићи охладити па ћемо сви скупа слатко облизивати прсте послије јела.
За Табла Фест 22
Амин Акшамовић, V разред, Прва основна школа Живинице, Живинице, Босна и Херцеговина
Ментор: Марица Ферхатбеговић
Похвала на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 22“ по одлуци Стручног жирија у категорији литерарни радови средњи узраст