ЛитерарноСтваралаштво

Амна Ахметовић – Непознати град

Живинице

Непознати град

Тог јутра сунчане зраке изгледа као да су се удружиле са алармом и одлучиле ми покварити сан. Лаганим темпом отварам очи, а око мене неко чудно мјесто. Нисам баш особа која воли паничарити па затим устадох да разгледам. Некако све је изгледало другачије и помало чудно.

Људи су непрестано журили као да некога очекују.Углавном стандардни град, само мало чудан и непознат. Бука аутомобила је одјекивала градом, постепено све више и више. Људи су ме гледали очима пуним мржње и без трунке љубави, а човјек без љубави је мртав човјек. Свуда уоколо налазили су се штандови са маштовитим стварима, некако нама чудним, али њима је то сасвим нормално. Неки човјек у углу је продавао свемирску летјелицу и нешто округло, предпостављам да је планета Марс. Као да су на другом планету, то јесте смо, јер сам сада и ја дио овога. Приђох неком човјеку онако, како моја нена воли рећи, лијепих година и замолих га да ми објасни гдје смо. Потапша ме по рамену и кренух у непознатом правцу, а ја каква сам, чудило би ме да нисам кренула. Причао ми је о овоме граду. Сазнала сам да се зове Анабус, помало чудно име као и све у њему. Споменуо је људе у њему. Како су искварени, пуни мржње, бијеса и туге. Каже да им је новац постао главна ствар, а за срећу и не маре. Причао је он мени још много тога, али без осмјеха, без имало среће.

Одједном човјек нестаде, а за њиме и људи, и град. Постепено све нестаде и све прекри црни плашт. Пробудих се. Вријеме је већ било за школу. Мучио ме је тај сан, чак и дан-данас ме мучи. Највише онај човјек и његове ријечи. Кад мало боље се у њих задубиш, схватит ћеш да ми сви заправо живимо у томе непознатом граду. Без имало љубави, а добро знате да је човјек без љубави мртав човјек.

Амна Ахметовић, VIII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина

Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com