ЛитерарноСтваралаштво

Амна Салибашић – Бајка о мојој мами, најљепшој мами на свијету

Бајка о мојој мами, најљепшој мами на свијету

Од свих лица која су ми недостајала, увијек се једно од њих издвајало. Лице моје маме. У једној далекој земљи моја мама сваки дан је по једну сузу одлагала у ладицу, а да је нико не примијети. У овом малом свијету дијелили су нас километри. Није прошао један једини дан да нисам мислила на њу.
Једног предвечерја, гледајући послије тмурног кишног дана увело сунце које полако одлази, одлучила сам кренути пјешке на пут према својој мами. Легла сам у кревет и почела размишљати: “Како? Хоћу ли успјети?” Но, те мисли нису биле јаче од моје жеље да видим најдраже биће. Затворила сам очи и нестала у дубоком сну. Ујутро никога није било код куће. Ту сам прилику и искористила. Узела сам неке основне ствари, грубо их стрпала у торбу, и кренула. Ни сама нисам знала гдје требам да идем и шта да радим. Одлучила сам пратити своје мисли, ишла сам тамо гдје сам осјећала да требам ићи. Све се даље чинило нестварно. Пролазили су дани, понестајало ми је хране, воље… Прелазећи стрма брда, ливаде, њиве, посматрајући веселу дјечицу како проживљавају своје најрадосније дане, питала сам се, да ли ћу икада поново осјетити ту радост, играти се са својом мамом док ме она својим њежним ручицама милује по глави. Једина жеља ми је била да је загрлим толико да може надокнадити сво вријеме које нисмо биле заједно. Њени медени образчићи пресијавали би се на сунцу и зурила бих у њих док ме очи не почну бољети. Те исте вечери, у вријеме заласка сунца, полазећи кроз шуму, испред мене бљеснуло је велико свјетло. Застала сам зачуђено. Свјетло се полако почело кретати према мени. Фигура ми је постајала све познатија. Као да су ми откуцаји срца стали. Није се више чуо ни један једини звук. Одједном, низ моје лице су се почеле редати сузе. Фигура која се налазила испред мене била је моја мајка. Пружила ми је руку као да ме жељела повести са собом. Кренула сам је прихватити за њену топлу ручицу. Чинило се као да су пролазили сати и сати… У тренутку када сам јој дотакла руку, зачуо се познати глас. Изненада сам се тргнула. Све што се дешавало, нестало је.
Отворила сам очи, а поред мене стајала је моја бака. То је све био сан. У тренутку када су ми очи већ постале мутне од суза, бака ме загрли и рече да ми је одобрена виза за Њемачку и да коначно могу отићи код своје маме и ту и остати.
Више нисам била сигурна да ли сањам или не. Поново сам затворила очи и видјела кочију и коње како јуре према мени. Знала сам да ћу уз своју маму живјети сретно до краја живота.

Амна Салибашић, VII разред, Прва основна школа Живинице, Босна и Херцеговина
Ментор: Марица Ферхатбеговић
Друго место на конкурсу „Најлепша мама на свету, моја мама“ Дечјег савеза града Врања