РОЂЕЊЕ ИСУСОВО – „ИЗЛАГАЊЕ“
Нестрпљиво лупкам ногом од под, дрмајући клупу на коју сам наслонила цијелу тјелесну тежину. Поглед лети са табле на прозор, па преко цијеле учионице до зидног сата који откуцава минуте до краја часа. Професорка предаје лекцију, али ја немам концентрације да слушам јер не волим часове филозофије. Глава већ почиње да ми клеца од умора и очи само што се не склопе а ја пружим цијелом дужином низ клупу и заспим. Али бих вјероватно добила казну. Пажњу одвлаче црквена звона која се громогласно проломише крајем у којем је била моја гимназија, оглашавајући 20 часова прије школског звона. Исправим се и прекрстим три пута, не марећи чије погледе ћу придобити. За црквеним, зачуше се и школска звона и сви уморно устадосмо из клупа послије седам дугих часова. Но, осјећај слободе измакао се пред носем. „Сједите назад у клупе, продужићемо још 10 минута“, пред таблом стајала је ниска, пунија, нервозна дама – наша професорица позната по продужавању часова. Разумљиво би било да то чини понекада, али данас је неправедно. Сјутра је Бадње вече, у посту сам и јако гладна, а као да је слушање небитних информација цијелог дана било недовољно да се уништи расположење Не волим ову гимназију. „Распуст“ за празник нам траје само три дана – Бадњи дан, Божић и дан након њега. Недовољно и неправедно, али причати и бунити се је бесмислено.
Враћам се у клупу и, признајем, мало дрско се забацујем у столицу. Умјесто десет, пролази двадесет минута, али професорка и даље прича, иако је јако свејсна да је нико више не слуша. „…а како се ближе Божићни празници“, био је једини дио који сам чула. „Сад имаш моју пажњу“, промумљах себи у браду и исправих се погледавши је заинтересовано, први пут у посљедњих сат времена. „…мислим да не треба да дозволимо да нам то стане на пут са задацима. Спремите усмено излагање о љубави. Овај рад носи 50% оцјене. Слободни сте“, пакујући уџбенике у своју огромну ташну, мумлала је професорица гегајући се на штиклама које јој нијесу помагале у подухвату дјеловања височије него што она јесте. Непријатно ме је изненадио њен коментар, али сам у себи понављала да постим и да не смијем да јој добацујем ништа. Коначно смо сви устали из клупа и похитали ка излазу из учионице.
Једва чекајући да излетим напоље претрчах цијелу просторију, но ме заледи глас професорице који је прозвао моје име. „Можеш ли доћи на кратко?“
„Немој ме погрешно схватити, али ово говорим за твоје боље. Избјегни да уплићеш религију на наставу“, рекла је попријеко ме гледајући. У првом маху нисам схватила о чему се ради, па кад ми до главе дође да сам се малочас прекрстила на оглашење црквених звона, подигнух обрву. „Професорице, то је дио мене и моја вјера, сматрам да Вас нијесам угрозила једноставним покретом руке који за мене значи“, рекох јој, и изађох из учионице, не желећи да чујем њено оправдање за такве приговоре.
Гурајући се уским ходницима старе школе сударала сам се са сваким другим, подједнако уморним ђаком, журећи ка вратима. Искорачивши напоље осјетих како се ледени ваздух судара са мојим лицем и обгрљава моје тијело, залазећи дубоко испод мог потањег капута. Околна брда и улице су биле покривене „бијелим јорганом“ који је наговјештавао на нове и свјеже почетке. Зима се увукла у сокаке мог краја и изгледа, чврсто угнијездила. Смрзнуто сам се тетурала до своје куће. Са првим кораком унутра осјетих како се невидљиви, ледени појас који ме је окивао топи под утицајем једва горућег камина. Бацам ранац на под и сједам за сто. Сјутра је Бадње вече, а ја баш нијесам хтјела да прекидам своју традицију. Наиме, још од кад сам била мала, вољела сам своју хришћанску религију као дио себе – са одрастањем схватила сам да вјера представља и чини свако биће. Од шесте године читам Свето Писмо, и традиција ми је била да прочитам Христово рођење прије Божића, сваке године, изнова и изнова. Па макар ја знала цијело то поглавље напамет, никада не изостављам да се скупчам у крајичку своје собе уз малу, скромну Библију и обновим градиво.
Љубим то заиста Свето Писмо, ријеч Божију, крстим се три пута и отварам Јеванђеље по Матеју, крећући да читам од прве главе. По Матеју, 1:18-21: „А рођење Исуса Христа овако би: кад је његова мати Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф, муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију, жену своју; јер оно што се у њој зачело је од Духа Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус, јер ће он спасити народ од гријеха његових.
Након неког времена, рођен је сам Господ, Онај који је некад стварао свијет, лежао је у дрвеним јаслима испуњеним сламом, у штали, окружен људима. Питам се како је Господ толико волио нас, смртнике, да нам пошаље свог Сина и опрости гријехове наше. Лежим на кревету главом окренутом ка плафону и благо вртим бројаницу око зглоба руке. Празна глава а срце испуњено Божијом ријечју. Пада ми на памет текст молитве Богородице дјево…“…радуј се, Благодатна Маријо, Господ је са Тобом. Благословена си ти међу женама….“ Као женско, замишљам колика је њена част, и колики је био благослов Божији, да роди Господа Исуса Христа. Божић ми је омиљени празник, и год га неко помене, у мени се пробуди нека искра. Нешто налик срећи и изненађењу пастира који су чували стадо недалеко од мјеста Исусовог рођења када су им се анђели јавили, објављивајући да је рођен Спаситељ наших душа.
Протеклих пар дана проводим у духу празника. Одлазим на литургије и са најближима, скромним обедима прослављам Божији дар. Пролетјела су три дана и већ сам се нашла у ситуацији да нијесам спремила излагање које је задала професорица психологије. Као да није довољно било то што нијесам уопште помислила на њега, већ сам по распореду сјутра имала први час, баш код ње. Знала сам да ћу морати да урадим нешто јако брзо, јер је већ касно, а моја глава препуна утисака, и тијело навикнуто на овај живот – Богу посвећен.
Истрчавам из куће и на путу до Гимназије, традиционално говорим Оче наш, како би ме Бог спасио од свих искушења која се крију у тој установи. У учионицу улетим пола минута прије професорице и, задихано вадећи књиге, посматрам њу, онако ситну пунију женицу како са дневником сједа за катедру и баца мрки поглед на цијело одјељење. „Надам се да сте лијепо провели празнике, али морамо да се вратимо у ритам, спремите се за излагање док упишем час. Ићи ћу по дневнику“, мрзовољно је мумлала шарајући пером по плановима. Које сам среће, била сам пета по реду, што значи да нећу имати дуго да се припремим. Почиње да прозива и сви до броја четири су говорили о првој љубави, момку и дјевојци, раскидима, и свему ономе што је стереотип који нам први падне на памет када неко каже љубав. Професорица прозива моје име и презиме и, у секунди док устајем из клупе, зграбим свој папир на којем сам записала све што сам спремила.
„Љубав је најљепши осјећај који људско биће може имати. Љубав може имати више грана и врста. Али љубав је темељ и коријен живота свих нас. Ослонац и стуб за све што радимо, све што јесмо. Љубав – као кључ живота нас, смртника. Но, чија љубав? Љубав према чему? Љубав коју дајемо – према породици, пријатељима, послу, животу и себи, или пак љубав коју добијамо? Морамо знати да у сваком тренутку наших живота, од рођења, првог плача и смијеха, првих корака и успјеха, па све до посљедњег затварања очију и крајњег издаха, а и послије тога на вратима Раја, нас неко воли неизмјерно. Неко нас воли толико јако и иксрено да не можемо ни да замислимо. Тај неко је Господ Бог, који је дао свог јединог Сина за нас грјешнике, пружајући нам спасење. Волио нас је толико, да нам је опростио и кад смо га распели па је васкрсао. Волио нас је од свог рођења, а и прије и послије њега. Господ је љубав“.
Осјећала сам мрки поглед професорице који је корачао свуда по мени, па час прелијетао на реакције осталих ђака, час на зидни сат, час на прозор – трудила се да укаже незадовољство. Но, мени није било важно шта ће она да мисли. Мене чује неко одозго.
„Добро излагање, али идућег пута мање употребљавај ријеч љубав. Добар, три“, рече професорица, смјешкајући се и уписујући оцјену за коју смо обије знале да не заслжујем.
„Љубав је Господ, а о Господу причам док сам жива“, благо јој се осмјехнух.
Прошетах до клупе и узех ранац, и на излазу из учионице промумлах себи у браду: „Три пут српски“. Надам се да ме је чула, и да ће јој Бог за ово опростити.
За Седми таблин међународи божићни конкурс
Анастасија Ковачевић, IX, ОШ „Душан Кораћ“ Бијело Поље, Црна Гора
Родитељ: Оливера Ковачевић
Прво место на Седмом таблином међународном божићном конкурсу у категорији литерарни радови старији узраст
