Сви ми имамо неке наше светове које чувамо само за себе скривамо иза осмеха, погледа и свакодневних речи. Кад ме људи виде прво помисле да знају ко сам и верују туђим лажним причама о мени, али оно што не знају, оно што шапуће дубоко у мени је сасвим другачије.
Можда делујем себично, самоуверена и насмејено али често се борим са својим демонима или мислима које никоме не показујем нити причам o њима. Често ме муче несигурности: да ли сам добољно добра особа, да ли ме људи заиста разимеју, да ли је у реду што не волим да причам о својим проблемима, зашто не могу да се отворим и откуда та неповерљивост према другима. Иако сам окружена људима, друштвом, осећам се усамљемо и то је нешто што не желим да покажем, јер не волим сажаљење, већ разумевање које је реткост. Постоје тренуци када се затворим у четри зида своје собе, пустим музику и уживам у слободи, јер то је мој начин да пронађем мир, узмем папир и оловку и затим искажем шта мислим јер ту сам потпуно ја, без те маске и лажног осмеха. Делујем као да ми ништа не смета, али истина је да сам врло осетљива само то добро кријем.
Нико не зна праву мене, ал’ можда је тако и боље јер оно што шапућем о себи није за свакога, то је само за оне који умеју да слушају срецем, не само ушима…
За Табла Фест 25
Анастасија Рубежић, IХ-б, ОШ ”Илија Кишић” Зеленика, Херцег Нови, Црна Гора
Професорица: Тамара Комар
